Baveći se gotovo pa tradicionalnim novogodišnjim sređivanjem Bloga, skapirah da je prošlo tačno 12 meseci od ovog posta, gde sam taksativno naveo sebi ali i drugima naše razloge da napustimo Srbiju. Opredelili smo se za Nemačku, pre svega jer je draga lekar a tu bi u slučaju da verujete našim medijima trebalo najlakše doći do posla. Minhen bez nekog posebnog razloga, tu sam našao posao kao Software Engineer u skroz cool firmi, bio sam nekoliko puta pre toga kao turista i grad je manje više okay.

Dvanaest hiljada ev.. ovaj hoću reći dvanaest meseci kasnije, red je da pomalo pogledamo unatrag i sumiramo utiske, da li smo dobili ono zbog čega smo došli, da li je sve ovo imalo smisla ili ne.

Prvo da kažem, kada smo se selili za Minhen, naš plan bio je u fazonu, dođemo ovde, budemo tu par meseci, vidimo da li nam se sviđa, ako ne palimo natrag ili jednostavno idemo dalje. Slušajući moje ideje, jedan od mojih drugara odavde odgovorio mi je rečima (parafraziram), Dinke, mi smo 4 godine ovde, ali i dalje nemamo predstavu hoćemo li se sutra vratiti za Srbiju ili jednostavno otići negde drugde. I to je možda i najbolji opis situacije u kojoj se trenutno nalazimo.

O nekim dešavanjima već sam pisao ovde na Blogu, konkretno o užasima potrage za stanom u Minhenu. Nakon što smo 6 meseci bili primorani da plaćamo premijum cenu u veoma skupom smeštaju, nekako smo uspeli naći nekoga ko će nam izdati stalni i (nešto) povoljniji smeštaj. Smeštaj koji je naravno (kako se u Nemačkoj stanovi standardno izdaju) bio apsoluno prazan, bez nameštaja, kuhinje, bez i jebenog grla za sijalice, tako da smo dobar deo svoje ušteđevine uložili u opremanje istog (Bože hvala ti za Ikeu). Ali kao što sam i naveo u zaključku prethodnog posta, život sa jednom platom, pa makar to bila i odlična developerska plata, u situaciji kada gotovo pola svoje neto plate dajete za rentu, život u najskupljem gradu u Nemačkoj svodi se faktički na puko preživljavanje.

I sada, na kraju godine kada obično svodite račune šta ste napravili u prethodnoj godini, imam težak zadatak da donesem sud o godini koja je barem finansijski gledano bila totalni fijasko. No ipak, to je takođe bila i godina koju smo proveli živeći u normalnoj i uređenoj državi (da ne idem u detalje šta to znači, morao bih napisati još jedan post). Godina u kojoj su moja deca uspela bez većih problema naučiti i nemački jezik i ući u njihov školski sistem. Godina gde sam konačno izašao iz svoje zone komfora kao developer i naučio tonu novih stvari na svojim novim projektima. U najkraćem, Godina u koju je zbog intenzita stvari koje su se dešavale stalo nekih 10 godina običnog, “normalnog” života koji smo uglavnom vodili do pre 12 meseci.

U postu od pre godinu dana, imao sam zadatak da u moru reči odaberem onu koja će oblikovati 2017. i moj izbor bilo je ovo dole.

Ali nakon ovih 12 meseci moram malo izokrenuti onu foru iz filma “Mi nismo anđeli” u fazonu Hrabrost, hrabrost, ali i ludost! Jer zaista, nakon svih ludosti koje sam prošao u životu počev od ratova, bede, sankcija do lečenja deteta od leukemije u zemlji Srbiji, mislim da bi bio red da se za promenu manemo hraborsti i ludosti i zatražimo nešto drugo. 🙂

Ne znam iz kog grada/zemlje ću pisati post sledeće godine u ovo vreme. Nisam baš uveren da će to biti Minhen, možda neki drugi grad u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Americi … a iskreno ne smatram smakom sveta ako to bude i Beograd, jer koliko god to bilo teško priznati iz ove perspektive, život u Srbiji takođe ima i prednosti kojih niste baš tako svesni dok živite u njoj.

No kako god, pun energije i optimizma spremno čekam novu 2018. što naravno želim i vama.

Srećno!

Kada bih ceo post morao sažeti u samo par reči (programerskim rečnikom tl;dr) bilo bi: teško je, komplikovano, na momente i beznadežno. Ali ipak, ni crno ni belo. Sivo.

Prvo da krenem od radnog vremena koje je od 9 – 18h sa ponegde i obaveznom pauzom od sat vremena. Srećom u mojoj firmi postoji fleksibilnost da ovo donekle pomeraš kako tebi odgovara, ali to i dalje ne menja činjenicu da ćeš veći deo dana provesti daleko od sunčevih zraka, tako da propustaš i ono malo sunca što bi jednog programera moglo uhvatiti. Sva sreća pa je vreme u Minhenu … well odlično ako planirate da sedite od 10 – 19h u kancelariji 🙂 Vikendi su zaista sjajni, ali kada ste “gušter” sa dobrim delom tehnologija koje na novom poslu morate koristiti, oni dobrim delom ponovo prođu ispred knjige (tj. one virtualne). Srećom pa je ekipa na poslu zaista sjajna, potpuno internacionalna, samo u mom timu imamo ljude sa 4 kontinenta! To je donekle i loše pošto je moj Nemački zbog toga još uvek tamo gde je bio i pre nego što smo se doselili ovde (a možda sam čak pomalo i nazadovao). U svakom slučaju, što reče neko od kolega emigranata na Twiteru, ništa ti toliko ne sprži mozak koliko kada nakon celodnevnog korišćenja engleskog moraš iznenada da se u potpunosti switchuješ na nemački, bilo u prodavnici, bilo kad iznenada primiš poziv od nekog agenta nekretnina (naravno vezano za potragu stana sa čime se sada intezivno moram baviti).

Kad smo već kod potrage za stanovima, moram da priznam da sam bio u potpunosti informisan da iznajmiti stan u Minhenu neće biti lako, ali da će biti ovoliko beznadežno teško, to iskreno nisam očekivao. Poprilično sam siguran da sam do sada poslao barem 200 mailova preko raznih sajtova za nekretnine (najčešće immobilienscout24.de), od čega smo ukupno do sada dobili odgovor i bili u prilici da pogledamo 3 (i slovima tri) stana. I naravno da su nas za svaki od ta tri glatko odbili. Ne pričamo o nekakvim socijalnim stanovima, pričam o veoma skupim stanovima gde cena kvadrata opušteno ide preko 20€/m2 tako da za stan od tipa 70 zajedno sa pratećim troškovima (grejanje, garaža i sl.) to opušteno izađe na 1700 evra. Ne pričam o nekom fensi kraju u Minhenu (tu je tek posebna priča), pričam o bilo kojem kraju, o stanovima gde od “opreme” dobijete ako ste bas srećni kuhinju, ali najčešče potpuno prazan stan, bez i jebenog grla za sijalice!

Situacija nije mnogo bolja čak ni u mestima u okolini Minhena. Pošto prevoz funckioniše tako dobro, onda se bilo šta što je iole blizu S-Bahnu izdaje tek za nekih 100-200€ jeftinije nego u samom centru Minhena. Poznanica sa twitera nedavno je prijavila da plaća 900€ 3soban stan u mestašcu na 65km od Minhena, bez bašte ili garaže. Ludilo!

Ali to sa cenama je tek jedan deo priče. Drugi deo je apsolutni manjak stanova, gde za stan koji izgleda pristojno na pristojnoj lokaciji uredno “aplicira” barem još 100 drugih ljudi. Zapravo, ovde reč aplicira uopšte ne bi trebalo da bude pod navodnicima, ovde poseta stanu koji želite iznajmiti izgleda kao kad aplicirate za posao!

Od vas se naravno očekuje da ćete prilikom posete stana uz popunjavanje svakojakih upitnika (koji veoma zadiru u vašu privatnost), u slučaju da ste zainteresovani takođe obezbediti:

– Schufu (nešto poput boniteta ili izveštaja iz kreditnog biroa kod nas, ukratko dokaz da nikome ništa ne dugujete)
– Dokaz o vašim neto primanjima (najčšće slip za poslednje 3 plate).
– Dokaz da ste stalno zaposleni sa sve ugovorom koji ste potpisali sa svojim poslodavcem
– Dokaz o tome da uredno izmirujete svoje kirije kod trenutnog stanodavca
– Pisana preporuka od trenutnog stanodavca

Moram napomenuti da sam spomenutu Schufu nabavio tek pre dva dana (jer mi je predočeno da bez toga apsolutno nijedan stan neću dobiti), iako je u pitanju manje više prazno parče papira, imajući u vidu da sam Srbin koji tek dva meseca živi u Nemačkoj. O tome kako sam je dobio bolje i da ne pričam, zamislite taj nivo “privatnosti” kad na sajtu nekakve agencije morate uneti ne samo ime banke, broj računa i sl. već čak i pin kod (da dobro ste pročitali) kojim će se njihov web-app ulogovati na vaš e-banking, proveriti vaša primanja, vaše uplate za stanarinu i izvući listing. I tako svaka šuša koja je vlasnik vaše nekretnine uredno zna vaša primanja, da li ste ovog meseca možda malo zakasnili sa plaćanjem, ukratko sve ono što bi ste možda sakrili i od svog najboljeg prijatelja, morate ostaviti na uvid nekakvoj agenciji za nekretnine ili vlasniku stana koji bi vam ga potencijalno izdao je normalna pojava?!! Fuck jebote!

Jedan od retkih odgovora koji pokazuje razmeru problema sa stanovima, 120 ljudi koji je pokusalo da iznajmi isti stan.

Ah da, tu je takođe i sveprisutna pojava kod nemačkih stanova da često i u 100m2 često imate samo trosoban stan (ponekad i samo dvosoban) tako da mi se dešavala i situacija da gazda prosto ne želi da mi izda stan jer brine da će se moja jadna deca gurati u samo 80m2 (no joke mogu poslati screenshot ko mi ne veruje) 🙂

Bottom line, morali smo produžiti svoj privremeni smeštaj preko Mr. Lodge do Juna i to će sasvim izvesno biti poslednje produženje, ne samo zato što naš trenutni gazda posle toga ima neke druge planove sa stanom, već i zbog toga što plaćati takve cene čak i u Minhenu smatram ludilom.

U prethodnom postu znam da sam spominjao (ne)znanje Nemačkog kao potencijalno veliki problem. Taj problem je posebno izražen baš kod izdavanja stana. Što reče moj kolega, tu čak stičem utisak da se uopšte ne radi o tome da ste vi Srbin (od kojih je kao što znamo jedini gori Sotona lično), jednostavno vi ste stranac, ne pričate savršeno nemački, on mora sa vama da se cima, da nešto ponavlja, priča sporije … čemu kad je tu barem 10 njegovih sunarodnika od kojih će uzeti iste pare kao i vama. Što je najgore, slična priča sa jezikom je apsolutno svuda, ne pričam samo o državnim institucijama što je donekle i očekivano, pričam o podršci za telefon, banci … bukvalno od X razgovora koje sam imao sa raznim firmama po raznim osnovama, samo jednom mi se desilo da je neko sa druge odmah ponudio da pričamo na engleskom (i naravno da je u pitanju bio Apple). 🙂

I da, tu je ta opšta pojava da postoji samo jedan način da se nešto izvede (obično najkomplikovaniji mogući) i nikako drugačije. OKay možda su nas godine života u Srbiji toliko sjebale da u svemu vidimo način da se nešto (uključujući i zakon) nekako zaobiđe, ali ako postoji jednostavniji način da se nešto nekako uradi, zašto komplikovati? Primera radi, mislim da bih lakše diplomirao nuklearnu fiziku nego što sam naučio koliko svako od nas treba platiti kartu ako se vozi gradskim prezovom i želi da otkuca stripe na automatu. O problemima sa školom npr. kako ubediti nastavnike da vaše dete zna nemački dovoljno za početak i da će svakako bolje napredovati u odeljenju sa Nemcima nego sa Sirijcima, bolje i da ne pričam, još se nismo pomerili sa početne tačke a kako stvari stoje i nećemo. Jednostavno, oni koji o vašoj deci odlučuju nemaju ni trunku fleksibilnosti, na vama je da se borite ili da jednostavno odustanete.

Sve u svemu, iako kad me prijatelji iz Srbije pitaju kako je, često sarkastično odgovaram sa, evo, borimo se, upravo ređamo džakove protiv poplava meda i mleka, ne, nažalost ovde nije med i mleko. 🙁

Naravno, sjajno je živeti u zemlji gde neke stvari ipak veoma dobro funkcionišu. Poručite knjigu sa Amazona, rok isporuke 3 dana, bez dodatnih troškova. I ne samo Amazon, apsolutno sve, apsolutno savršeno. Prevoz na momente izgleda nestvarno dobro. Apsolutno ceo grad je ispresecan biciklističkim stazama, bicikli su do te mere u upotrebi da često kad ujutru pijem kafu pre posla, krenem brojati sa prozora i otprilike izbrojim podjednak broj automobila i bicikla koji projure ispod prozora. Takođe jutro u (skoro pa) centru Minhena (Haidhausen), u ulici gde prolaze i tramvaji gde vas budi cvrkut ptica i gledate kako veverice skakuću po drveću!

Naravno i twitovi iz matice u ovoj borbi dobrano pomažu, naposletku zamislite da neko blokira Schwabing West ili Sendling jer Vu … ovaj Angela Merkel drži predizborni skup u Audi Areni? O duvanskom dimu, plaćenim navijačima i svim ostalim lepotama matice zbog koje smo tu gde jesmo bolje i da ne govorim. Jednostavno kvalitet vazduha, namirnica, gradskog prevoza (koji je zaista fantastičan), zdravstveno osiguranje i naposletku poverenje u institucije je nešto što nas još uvek veoma čvrsto drži ovde uprkos problemima.

Jutarnja šetnja Marien Platzom

Ali moram da priznam da se sa jednom platom, bila to makar i odlična developerska plata, život u Minhenu gotovo svodi na puko preživljavanje. Naravno, još jednom, sve ovo pričam iz pesperktive jednog developera. Kapiram da je za nekoga ko je u Srbiji imao 20k din mesečnu platu činjenica da može napuniti korpu u prodavnici, priuštiti sebi iPhone, piće i parče torte u kafiću dovoljna da bude srećan, ali iz developerskog ugla to su stvari koje odavno ne smatramo dovoljnim. Često u šali volim da kažem da ću biti verovatno prvi gastos koji se vratio iz Nemačke sa manje para nego što je imao kad je otišao, ali trenutni status je nažalost takav i to će promeniti tek posao moje bolje polovine koja je lekar. Naravno, pod uslovom da pre toga pronađemo nekoga dovoljno hrabrog da nam izda stan 🙂

Znam da bi logičnije bilo da napišem jedan post o tome kako dobiti nemačku vizu (a verujte mi da samo zakazivanje termina iziskuje jako puno energije i spada u domen nemoguće misije), ali obzirom da još uvek imam veoma jake utiske nakon moje prve nedelje u Minhenu, rešio sam da prvo napišem post o prvim koracima koje neko ko dolazi ovde mora napraviti, kao i o generalnim utiscima o samom gradu i životu u Minhenu. Verujem da će biti korisno i onima koji planiraju dolazak ali i ostalima.

U Minhen smo stigli sa 2 sata zakašnjenja (hvala ti WizzAir), tako da smo na jedvite jade uspeli da se nacrtamo na lokaciji našeg privremenog smeštaja koji smo uzeli posredstvom agencije. I tamo odmah prvi šok, na vratima nas čeka čovek iz agencije (naravno Nemac) sa iPad-om u rukama na kome je već evidentirao svaki, pa i najmanji nedostatak stana u kome ćemo boraviti. Korak po korak smo prolazili kroz sobe, ovde tačka na zidu, ovde ogrebotina na parketu, fotkano, ukucano u app, potpiši i zdravo. Nemačka efikasnost na delu, cela procedura trajala je 5 minuta, srećom gazde su poreklom iz Španije pa smo uredno čavrljali pomalo razmenjujući svoje životne priče uz popriličan šok Nemca iz agencije koji je sve to posmatrao sa jednim WTF pogledom 🙂 Na kraju dana dobio sam PDF sa svim nedostacima stana koji sam zakupio, na šta sam dobio pravo da u roku od 7 dana dodam ostale koje ja zapazim i to je to. Naravno da sam to i učinio poučen iskustvima drugih opisanih na ovom postu. Stan iznajmljen, checked!

Sledeći koraci, barem kada je Minhen u pitanju su manje više sledeći:

– Registracija u Bürgerbürou
– Otvaranje bankovnog računa
– Regulisanje stvari oko obaveznog zdravstvenog osiguranja
– Apliciranje za plavu kartu

Registracija u Bürgerbürou

Umesto Bürgerbüro negde ćete videti i KVR što je skraćenica od Kreisverwaltungsreferat, mislim da mu to dođe nešto poput opštinske administracije. U Minhenu registraciju morate obaviti do 2 nedelje nakon doseljenja. Ceo proces opisan je donekle ovde, a za one koji vladaju nemačkim svakako je bolje da se informišu na nemačkim stranama ovde. U najkraćem, potrebno je otići u neki od KVR-ova u gradu (radno vreme i lokacije imate na ovom linku. Ono što vam je potrebno od dokumenata je:

– Pasoš
– Popunjeno i odštampano uverenje od gazde, da živite na toj adresi tj. Wohnungsgeberbestätigung
– Popunjena registraciona prijava

Napominjem da morate popunjavati nemačke verzije dokumenata, engleske su tu samo da bi vam pomogle u popunjavaju (u slučaju da ne vladate dobro nemačkim).

Mi smo se opredelili za KVR na Orleansplatzu obzirom da je on najbliži lokaciji našeg stana (Haidhausen). Za razliku od drugih gradova (npr. Berlin), nije potrebno nikakvog zakazivanje. Naše iskustvo je bilo takvo da smo se pojavili, objasnili na recepciji šta nam treba, pokazali dokumente, onda smo dobili broj i sačekali da dođemo na red. Cela stvar trajala je nekih pola sata, iako smo bili 114 na redu (kad smo se pojavili na redu je bio broj 54), prateći ogroman display gde je sve lepo opisano skapirao sam da postoji desetak kancelarija koji procesiraju klijente i sve to ide jako brzo. Kada smo došli na red, malo smo ćaskali sa službenikom koji nam je objasnio važnost toga da imamo uredno obeleženo poštansko sanduče na koje će nam pismenim putem stići poreski broj i da to traje 2 – 4 nedelje. Prijava obavljena – checked!

Otvaranje bankovnog računa

Što se banke i osiguranja tiče, imao sam veliku pomoć HR-a svoje firme. Konkretno za banku predočeno mi je da firma ima dobru saradnju sa Deutsche Bankom za koju sam čuo i svašta pozitivno i svašta negativno, ali obrzirom da sam nov bio sam u fazonu daj šta daš, tako da sam potpisao unapred pripremljene obrasce koje mi je HR pripremio u saradnji sa bankom. Checked!

Regulisanje stvari oko obaveznog zdravstvenog osiguranja

I ovde sam imao podršku svog HR-a koji mi je predočio dve osiguravajuće kuće, od koji sam se ja opredelio za TK (Techniker Krankenkasse). Jako brzo nakon preporuke HR-a bio sam kontaktiran od strane agentice TK-a koja mi je emailom poslala unapred popunjene obrasce koje sam morao popuniti. Problem ovde bila je činjenica da sam jedan deo trebao poslati natrag poštom (zajedno sa svojom fotografijom) i tu sam ja ipak insistirao da ja dođem i potpišem lično, usput čujem i neka razjašnjenja. O detaljima razgovora malo kasnije dole, ali cela stvar je uspešno obavljena. Checked!

Apliciranje za plavu kartu

Ovo je stvar koju nažalost nisam stigao da obavim tokom moje prve nedelje u Minhenu, pre svega zbog činjenice da sam svoju diplomu greškom ostavio u Beogradu. Cela procedura opisana je ovde, naravno ako stignem updejtovaću post sa detaljima oko prijave.

Prvi utisci

Prvi utisci su zaista jako pozitivni. Počev od samog grada gde je dan pre našeg dolaska bila prava snežna mećava. Ulice i trotoari uredno posuti rizlom, i to rekao bih nekom kvalitetnijom u poređenju sa onom koje koriste ovde. Nema klizanja, biciklističke staze očišćene ili utabane. Na moje zaprepašćenje, biciklisti ne odustaju od pedaliranja ni po snegu (spoljna temperatura -10C), tako da su pomalo predstavljali i opasnost za nas nenaviknute na nečujne vozače sa kojima deliš deo trotoara a granica nije baš vidljiva zbog snega. Ah da, veoma sam obraćao pažnju i nigde nisam video ostatke psećeg izmeta koji kod nas na Vračaru vidite u tonama. Vazduh je čist, voda za piće izuzetno kvalitetna, iako malo tvrda, vidim da će Brita filter i tamo biti od koristi. 🙂

Pravila pravila

Na ulazu u zgradu čekaju vas pravila, kućni red, upozorenja i sl. Nećete verovati, kućni red se zapravo poštuje, baš u nedelji našeg dolaska prva komšinica nam je pokucala na vrata, predstavila se (uredno na engleskom) i objasnila da će nažalost morati da u toku prepodneva postavljati novu kuhinju tako da će biti pomalo buke. Naravno, rad sa bušilicama i sličnim napravama koje prave buku može se obavljati samo u odabranom vremenu, nikako drugačije i to se naravno poštuje, do te mere da uveče nakon 10 pm u zgradi vlada takva tišina da sa ukućanima počnem komunicirati šapatom i pokušavam da pravim manju buku prilikom hodanja 🙂 Postoji dosta komplikacija oko razdvajanja smeća, imate papir, bio, restmüll itd., pri čemu nismo baš provalili šta spada gde, tako da ćemo morati još istraživati na ovu temu.

Gde dođavola bacam limenke!??

Nemačka birokratija na delu

Za one naivne koji misle da će dolaskom ovde biti pošteđeni birokratije, moraću da vas razočaram. Ovde ćete se i dalje smarati sa gomilom papira, zapravo usuđujem se da kažem da je situacija još gora od one na koju ste navikli u Srbiji. No državne institucije funkcionišu jako dobro i mi smo bili prosto impresionirani ljubaznošću i spremnost njihovih službenika da vam u svakom trenutku pomognu. No jedna stvar je ovde ključna i bojim se da je ona apsolutno neophodna a to je poznavanje nemačkog!

Okay, poprilično sam siguran da bi neko ko ne poznaje ni reč nemačkog, uspeo nekako da se prijavi u Minhenu, možda i otvori bankovni račun (to već nešto teže) ili da uzme osiguranje (službenica TK-a sa nama je uglavnom pričala na engleskom). Ali za sve ostalo, naročito za ubacivanje dece u nemački školski sistem, ako ne poznajete nemački jako dobro, onda zaista moram reći teško vama! Napominjem da ja imam Geteov B1 sertifikat i da on apsolutno nije dovoljan za sve ono što smo draga i ja morali proći. Srećom gospođin nemački je negde između B2 i C1 nivoa, tako da je sa njom komunikacija Nemaca uglavnom bila gotovo bez ikakvih problema (pogotovo kod ljudi koji su se trudili da pričaju iole razumno).

Imali smo neverovatna iskustva, počev od Gimnazije gde smo otišli kako bismo se raspitali oko mogućnosti upisa gde nas je direktorka na “Guten Tag, wir kommen aus Serbien” maltene otkačila, ali onda na insistiranje da smo već poslali email nadležnim institucijama i da nas apsolutno mora primiti na razgovor, direktorka je sišla dole, vratila se sa odštampanim emailom, gde je utisak bio kao da ste vodili razgovor sa potpuno drugom osobom. Da li zbog utiska samog emaila gde je svaka reč napisana po PS-u (Nemci se posebno pale na to), da li zbog činjenice da pred sobom ima obrazovne ljude koji govore više stranih jezika, kako god, imali smo pred sopstvenim očima situaciju da se jedna “santa leda” lagano pred vašim očima topi i na kraju postaje kao najukusnija čokoladna bombonica. Ne znam kako drugačije opisati razgovor, ali upravo je išao tako, i po pravilu maltene svaki put kada su službenici državne nemačke administracije bili u pitanju. Spomenuta gospođa na kraju je rukama i nogama pokušavala da nam pomogne, pričajući i engleski sa mnom, uzela podatke i obećala da će učiniti sve što je u njenoj moći. Slična priča maltene svuda, u jednoj od nadležnih institucija službenica je provela barem 3 sata u objašnjavanju nemačkog školskog sistema, listajući raznorazne opcije za našu decu i iznoseći svoje mišljenje o pogodnostima/manama za svaku od njih. U TKu smo celu konverzaciju poprilično zvanično započeli na engleskom ali čim je službenica provalila da znamo i nemački, to je išlo potpuno drugim, znatno srdačnijim tonom. Na kraju smo dobili gomilu veoma korisnih brošura, pa čak i nekakve poklone, što je verovatno standardna praksa kod osiguravajućih kuća, ali umesto beskorisnih drangulija i notesa ovo je bilo smisleno i sa stilom (ja sam dobio čuveni Victorinox švajcarski nož, ćerka markirani sat itd.).

Kako god, osnovni utisak ovde je da Nemci jesu u početku hladni prema strancima, ali ako provale da niste tu došli da biste muljali već da ste obrazovna osoba koja (donekle) govori i njihov jezik, taj gard lagano pada i onda dobijete jednu iskrenu i sveobuhvatnu pomoć kakvu u 95% situacija možete samo sanjati u srpskim državnim institucijama. E sad, ne znam šta bih savetovao onima koji ne govore nemаčki, ali što se Minhena tiče dva puta razmislite pre nego dođete ovde, pogotovo ako dolazite ovde sa decom! Imam barem dva drugara kod kojih (ne)znanje jezika predstavlja ogroman problem, zapravo sada samo jednog pošto je drugi već zapalio dalje za Švedsku (njevog hejt prema Bavarcima bolje da ne spominjem ovde, ali apsolutno stoji svaka njegova reč).

Kad smo već kod hejta, da napomenem da ni ovde baš nije pesma oko svih stvari. Tu prevashodno mislim na sumanuto komplikovanu proceduru razdvajanja smeća, ali i na nemački (ili bih možda trebao reći bavarski) mentalitet da sve mora biti po ps-u i onako kako oni misle da treba i nikako drugačije. Npr. kada smo došli upozoreni smo da je od ekstremnog značaja da odmah obeležimo svoje poštansko sanduče kako bi poštar mogao da nam uspešno isporučuje dokumenta (od kojih je najvažniji barem u početku spomenuti poreski ID). No nakon što smo kontaktirali Housemeistera, rečeno nam je da je potrebno da kontaktiramo firmu koja će nam poštom isporučiti račun, koji moramo platiti i tek onda možemo dobiti (poštom) pločice sa našim imenima. Kako ćemo dođavola dobiti račun ako na poštanskom sandučetu piše ime našeg gazde? 🙂

I tako, svojevrsnu “catch 22” situaciju reših ja po srpski, zamolio drugara (hvala ti Nikola) da mi odštampa ime običnim štampačom koji smo prosto selotejpom zalepili na interfon i poštansko sanduče, kako bismo dobili jebene račune za kreiranje pločica sa imenima. Nemci kažu okay može i tako i to je to. Po rečima drugara biće još puno ovakvih situacija, al spremni smo na to 🙂

Kad stignem napisaću naše putešestvije oko dobijanja nemačkih viza, nažalost za obične smrtnike koji ne zadovoljavaju uslove za plavu kartu, nemam ništa lepo da vam kažem, ali otom potom. Pišemo se!