Minhen – prvi koraci

Znam da bi logičnije bilo da napišem jedan post o tome kako dobiti nemačku vizu (a verujte mi da samo zakazivanje termina iziskuje jako puno energije i spada u domen nemoguće misije), ali obzirom da još uvek imam veoma jake utiske nakon moje prve nedelje u Minhenu, rešio sam da prvo napišem post o prvim koracima koje neko ko dolazi ovde mora napraviti, kao i o generalnim utiscima o samom gradu i životu u Minhenu. Verujem da će biti korisno i onima koji planiraju dolazak ali i ostalima.

U Minhen smo stigli sa 2 sata zakašnjenja (hvala ti WizzAir), tako da smo na jedvite jade uspeli da se nacrtamo na lokaciji našeg privremenog smeštaja koji smo uzeli posredstvom agencije. I tamo odmah prvi šok, na vratima nas čeka čovek iz agencije (naravno Nemac) sa iPad-om u rukama na kome je već evidentirao svaki, pa i najmanji nedostatak stana u kome ćemo boraviti. Korak po korak smo prolazili kroz sobe, ovde tačka na zidu, ovde ogrebotina na parketu, fotkano, ukucano u app, potpiši i zdravo. Nemačka efikasnost na delu, cela procedura trajala je 5 minuta, srećom gazde su poreklom iz Španije pa smo uredno čavrljali pomalo razmenjujući svoje životne priče uz popriličan šok Nemca iz agencije koji je sve to posmatrao sa jednim WTF pogledom 🙂 Na kraju dana dobio sam PDF sa svim nedostacima stana koji sam zakupio, na šta sam dobio pravo da u roku od 7 dana dodam ostale koje ja zapazim i to je to. Naravno da sam to i učinio poučen iskustvima drugih opisanih na ovom postu. Stan iznajmljen, checked!

Sledeći koraci, barem kada je Minhen u pitanju su manje više sledeći:

– Registracija u Bürgerbürou
– Otvaranje bankovnog računa
– Regulisanje stvari oko obaveznog zdravstvenog osiguranja
– Apliciranje za plavu kartu

Registracija u Bürgerbürou

Umesto Bürgerbüro negde ćete videti i KVR što je skraćenica od Kreisverwaltungsreferat, mislim da mu to dođe nešto poput opštinske administracije. U Minhenu registraciju morate obaviti do 2 nedelje nakon doseljenja. Ceo proces opisan je donekle ovde, a za one koji vladaju nemačkim svakako je bolje da se informišu na nemačkim stranama ovde. U najkraćem, potrebno je otići u neki od KVR-ova u gradu (radno vreme i lokacije imate na ovom linku. Ono što vam je potrebno od dokumenata je:

– Pasoš
– Popunjeno i odštampano uverenje od gazde, da živite na toj adresi tj. Wohnungsgeberbestätigung
– Popunjena registraciona prijava

Napominjem da morate popunjavati nemačke verzije dokumenata, engleske su tu samo da bi vam pomogle u popunjavaju (u slučaju da ne vladate dobro nemačkim).

Mi smo se opredelili za KVR na Orleansplatzu obzirom da je on najbliži lokaciji našeg stana (Haidhausen). Za razliku od drugih gradova (npr. Berlin), nije potrebno nikakvog zakazivanje. Naše iskustvo je bilo takvo da smo se pojavili, objasnili na recepciji šta nam treba, pokazali dokumente, onda smo dobili broj i sačekali da dođemo na red. Cela stvar trajala je nekih pola sata, iako smo bili 114 na redu (kad smo se pojavili na redu je bio broj 54), prateći ogroman display gde je sve lepo opisano skapirao sam da postoji desetak kancelarija koji procesiraju klijente i sve to ide jako brzo. Kada smo došli na red, malo smo ćaskali sa službenikom koji nam je objasnio važnost toga da imamo uredno obeleženo poštansko sanduče na koje će nam pismenim putem stići poreski broj i da to traje 2 – 4 nedelje. Prijava obavljena – checked!

Otvaranje bankovnog računa

Što se banke i osiguranja tiče, imao sam veliku pomoć HR-a svoje firme. Konkretno za banku predočeno mi je da firma ima dobru saradnju sa Deutsche Bankom za koju sam čuo i svašta pozitivno i svašta negativno, ali obrzirom da sam nov bio sam u fazonu daj šta daš, tako da sam potpisao unapred pripremljene obrasce koje mi je HR pripremio u saradnji sa bankom. Checked!

Regulisanje stvari oko obaveznog zdravstvenog osiguranja

I ovde sam imao podršku svog HR-a koji mi je predočio dve osiguravajuće kuće, od koji sam se ja opredelio za TK (Techniker Krankenkasse). Jako brzo nakon preporuke HR-a bio sam kontaktiran od strane agentice TK-a koja mi je emailom poslala unapred popunjene obrasce koje sam morao popuniti. Problem ovde bila je činjenica da sam jedan deo trebao poslati natrag poštom (zajedno sa svojom fotografijom) i tu sam ja ipak insistirao da ja dođem i potpišem lično, usput čujem i neka razjašnjenja. O detaljima razgovora malo kasnije dole, ali cela stvar je uspešno obavljena. Checked!

Apliciranje za plavu kartu

Ovo je stvar koju nažalost nisam stigao da obavim tokom moje prve nedelje u Minhenu, pre svega zbog činjenice da sam svoju diplomu greškom ostavio u Beogradu. Cela procedura opisana je ovde, naravno ako stignem updejtovaću post sa detaljima oko prijave.

Prvi utisci

Prvi utisci su zaista jako pozitivni. Počev od samog grada gde je dan pre našeg dolaska bila prava snežna mećava. Ulice i trotoari uredno posuti rizlom, i to rekao bih nekom kvalitetnijom u poređenju sa onom koje koriste ovde. Nema klizanja, biciklističke staze očišćene ili utabane. Na moje zaprepašćenje, biciklisti ne odustaju od pedaliranja ni po snegu (spoljna temperatura -10C), tako da su pomalo predstavljali i opasnost za nas nenaviknute na nečujne vozače sa kojima deliš deo trotoara a granica nije baš vidljiva zbog snega. Ah da, veoma sam obraćao pažnju i nigde nisam video ostatke psećeg izmeta koji kod nas na Vračaru vidite u tonama. Vazduh je čist, voda za piće izuzetno kvalitetna, iako malo tvrda, vidim da će Brita filter i tamo biti od koristi. 🙂

Pravila pravila

Na ulazu u zgradu čekaju vas pravila, kućni red, upozorenja i sl. Nećete verovati, kućni red se zapravo poštuje, baš u nedelji našeg dolaska prva komšinica nam je pokucala na vrata, predstavila se (uredno na engleskom) i objasnila da će nažalost morati da u toku prepodneva postavljati novu kuhinju tako da će biti pomalo buke. Naravno, rad sa bušilicama i sličnim napravama koje prave buku može se obavljati samo u odabranom vremenu, nikako drugačije i to se naravno poštuje, do te mere da uveče nakon 10 pm u zgradi vlada takva tišina da sa ukućanima počnem komunicirati šapatom i pokušavam da pravim manju buku prilikom hodanja 🙂 Postoji dosta komplikacija oko razdvajanja smeća, imate papir, bio, restmüll itd., pri čemu nismo baš provalili šta spada gde, tako da ćemo morati još istraživati na ovu temu.

Gde dođavola bacam limenke!??

Nemačka birokratija na delu

Za one naivne koji misle da će dolaskom ovde biti pošteđeni birokratije, moraću da vas razočaram. Ovde ćete se i dalje smarati sa gomilom papira, zapravo usuđujem se da kažem da je situacija još gora od one na koju ste navikli u Srbiji. No državne institucije funkcionišu jako dobro i mi smo bili prosto impresionirani ljubaznošću i spremnost njihovih službenika da vam u svakom trenutku pomognu. No jedna stvar je ovde ključna i bojim se da je ona apsolutno neophodna a to je poznavanje nemačkog!

Okay, poprilično sam siguran da bi neko ko ne poznaje ni reč nemačkog, uspeo nekako da se prijavi u Minhenu, možda i otvori bankovni račun (to već nešto teže) ili da uzme osiguranje (službenica TK-a sa nama je uglavnom pričala na engleskom). Ali za sve ostalo, naročito za ubacivanje dece u nemački školski sistem, ako ne poznajete nemački jako dobro, onda zaista moram reći teško vama! Napominjem da ja imam Geteov B1 sertifikat i da on apsolutno nije dovoljan za sve ono što smo draga i ja morali proći. Srećom gospođin nemački je negde između B2 i C1 nivoa, tako da je sa njom komunikacija Nemaca uglavnom bila gotovo bez ikakvih problema (pogotovo kod ljudi koji su se trudili da pričaju iole razumno).

Imali smo neverovatna iskustva, počev od Gimnazije gde smo otišli kako bismo se raspitali oko mogućnosti upisa gde nas je direktorka na “Guten Tag, wir kommen aus Serbien” maltene otkačila, ali onda na insistiranje da smo već poslali email nadležnim institucijama i da nas apsolutno mora primiti na razgovor, direktorka je sišla dole, vratila se sa odštampanim emailom, gde je utisak bio kao da ste vodili razgovor sa potpuno drugom osobom. Da li zbog utiska samog emaila gde je svaka reč napisana po PS-u (Nemci se posebno pale na to), da li zbog činjenice da pred sobom ima obrazovne ljude koji govore više stranih jezika, kako god, imali smo pred sopstvenim očima situaciju da se jedna “santa leda” lagano pred vašim očima topi i na kraju postaje kao najukusnija čokoladna bombonica. Ne znam kako drugačije opisati razgovor, ali upravo je išao tako, i po pravilu maltene svaki put kada su službenici državne nemačke administracije bili u pitanju. Spomenuta gospođa na kraju je rukama i nogama pokušavala da nam pomogne, pričajući i engleski sa mnom, uzela podatke i obećala da će učiniti sve što je u njenoj moći. Slična priča maltene svuda, u jednoj od nadležnih institucija službenica je provela barem 3 sata u objašnjavanju nemačkog školskog sistema, listajući raznorazne opcije za našu decu i iznoseći svoje mišljenje o pogodnostima/manama za svaku od njih. U TKu smo celu konverzaciju poprilično zvanično započeli na engleskom ali čim je službenica provalila da znamo i nemački, to je išlo potpuno drugim, znatno srdačnijim tonom. Na kraju smo dobili gomilu veoma korisnih brošura, pa čak i nekakve poklone, što je verovatno standardna praksa kod osiguravajućih kuća, ali umesto beskorisnih drangulija i notesa ovo je bilo smisleno i sa stilom (ja sam dobio čuveni Victorinox švajcarski nož, ćerka markirani sat itd.).

Kako god, osnovni utisak ovde je da Nemci jesu u početku hladni prema strancima, ali ako provale da niste tu došli da biste muljali već da ste obrazovna osoba koja (donekle) govori i njihov jezik, taj gard lagano pada i onda dobijete jednu iskrenu i sveobuhvatnu pomoć kakvu u 95% situacija možete samo sanjati u srpskim državnim institucijama. E sad, ne znam šta bih savetovao onima koji ne govore nemаčki, ali što se Minhena tiče dva puta razmislite pre nego dođete ovde, pogotovo ako dolazite ovde sa decom! Imam barem dva drugara kod kojih (ne)znanje jezika predstavlja ogroman problem, zapravo sada samo jednog pošto je drugi već zapalio dalje za Švedsku (njevog hejt prema Bavarcima bolje da ne spominjem ovde, ali apsolutno stoji svaka njegova reč).

Kad smo već kod hejta, da napomenem da ni ovde baš nije pesma oko svih stvari. Tu prevashodno mislim na sumanuto komplikovanu proceduru razdvajanja smeća, ali i na nemački (ili bih možda trebao reći bavarski) mentalitet da sve mora biti po ps-u i onako kako oni misle da treba i nikako drugačije. Npr. kada smo došli upozoreni smo da je od ekstremnog značaja da odmah obeležimo svoje poštansko sanduče kako bi poštar mogao da nam uspešno isporučuje dokumenta (od kojih je najvažniji barem u početku spomenuti poreski ID). No nakon što smo kontaktirali Housemeistera, rečeno nam je da je potrebno da kontaktiramo firmu koja će nam poštom isporučiti račun, koji moramo platiti i tek onda možemo dobiti (poštom) pločice sa našim imenima. Kako ćemo dođavola dobiti račun ako na poštanskom sandučetu piše ime našeg gazde? 🙂

I tako, svojevrsnu “catch 22” situaciju reših ja po srpski, zamolio drugara (hvala ti Nikola) da mi odštampa ime običnim štampačom koji smo prosto selotejpom zalepili na interfon i poštansko sanduče, kako bismo dobili jebene račune za kreiranje pločica sa imenima. Nemci kažu okay može i tako i to je to. Po rečima drugara biće još puno ovakvih situacija, al spremni smo na to 🙂

Kad stignem napisaću naše putešestvije oko dobijanja nemačkih viza, nažalost za obične smrtnike koji ne zadovoljavaju uslove za plavu kartu, nemam ništa lepo da vam kažem, ali otom potom. Pišemo se!