Dočekasmo konačno i to – Jamiroquai još jednom i ovaj put za promenu u Minhenu!
Prvobitno koncert je bio zakazan za 16.11.2017., a obzirom da je moja mlađa ćerka takođe među fanovima, karte smo pazarili još u martu. Nažalost, zbog promuklosti JK-a na naše veliko razočarenje koncert je otkazan – tačnije prekinut posle samo jedne otpevane pesme. Srećom uskoro je zakazan novi, za 9.01. a ovaj put zbog još uvek svežih sećanja sa prethodnog koncerta kada su Nemci na ulazu u neverici vrteli glavom videvši naše dete (dopremivši nam pri tome i čepove za uši uz komentare kako smo užasno neodgovorni roditelji), ovaj put išli smo na sigurno – dakle samo draga i ja i mesta naravno ispred bine. 🙂
Ovo nije moj prvi post o JKu, zapravo imao je tu čast da pišem o njemu još prilikom prvog koncerta u Bgdu, sada već davne 2005 godine. Iako je od tog koncerta prošlo sada već 12 godina, traume užasno neakustične hale sajma u Bgdu i ljudi koji su skakali unaokolo sa cigaretama u ustima i dalje su tu (nažalost to nije bio jedini koncert na sajmištu).
Moj drugi koncert JKa bio je u Bgd Areni 2013. godine. Lokacija dramatično bolja od nesrećnog sajmišta, JK malo zreliji (da ne kažem matoriji), mi nažalost takođe.
Sinoćni koncert u Minhenu bio je sjajan, toliko drugačiji od onih u Beogradu da sam sinoć pregledajući snimke sa iPhonea jednostavno želeo da podelim svoje još uvek veoma jake utiske. Pušenje u hali je naravno kao i na većini drugih mesta zabranjeno, na ulazu imate prostor za garderobu, piće se služi isključivo u plastičnoj ambalaži za koju se naplaćuje kaucija reda veličine 2€ po čaši, nju naravno nakon koncerta vraćate i dobijate svoj novac natrag. Trebam li reći da nakon koncerta nećete videti ni jednu bačenu čašu za razliku od Srbije gde ćete standardno gaziti po plastici posle koncerta. No želim pisati o nečem drugom.
Now there is no sound
If we all live underground
And now it’s virtual insanity
Forget your virtual reality #jamiroquai pic.twitter.com/2mzb03KrX3— Dragan Dinic (@dinkenet) January 9, 2018
Listajući svoje snimke neposredno nakon koncerta, nisam mogao a da ne primetim koliko se tehnologija promenila u polednjih 12 godina. Taj napredak ne ogleda se samo u fantastičnim vizuelnim efektima na samom koncertu već i u kvalitetu samih snimaka iz koncertne sale. Svoj prvi koncert snimao sam legendardnom Nokiom 3650, za naredna dva koristio sam iPhone6 odnosno današnji (i nekih godinu dana stari) iPhone7.
Što se napretka tehnologije tiče, slika govori više od 1000 reči, dovoljno je samo uporediti snimke sa koncerta u Areni 2013. u odnosu na ovaj od sinoć. Na samoj bini tada bio je prisutan jedan ekran na kome su išli razni efekti ili video snimci (tipa. vožnja Porsheom kroz pustinju) u odnosu na kompjutersko ludilo od sinoć koje je rečima teško i opisati.
Takođe i sami uređaji za snimanje prošli su neverovatan put, od Nokie 3650 (Symbian OS) sa kojom ste mogli napraviti snimak ograničene rezolucije ali i trajanja, do današnjih 4k snimaka koji traju onoliko koliko memorije imate na svom telefonu. Obzirom da još uvek posedujem originalne snimke sa sva tri koncerta, poželeo sam da snimke podelim posredstvom Google Photos, možda ne i najsrećniji izbor, ali u 2018. godini nije se lako ni opredeliti obzirom da postoji možda i previše opcija (Flickr, Google, FB, Twitter, …).
Jamiroquai, Munich, Jan 2018. (iPhone7)
Jamiroquai, Beograd, Jun 2013. (iPhone6)
Jamiroquai, Beograd, Jun, 2005. (Nokia 3650)
I za kraj još par ličnih utisaka sa sinoćnjeg koncerta. Ovo je bio prvi koncert JK-a u 2018, što je možda bio jedan od razloga što su tako puni volje i energije otprašili za sve pare. Svirka kao i ozvučenje bili su savršeno podešeni, vizuelni efekti pomalo i preterani. No nekako nisam uspeo do kraja uživati u svemu tome. Nazovite vi to Stokholmskim sindromom, ali meni je pomalo nedostajala ta “sirova” energija i emocija koju mozes videti u nešem Bgdu.
Uzgred JK jako često ističe loše strane napretka tehnlogije što je posebno slikovito predstavljeno na spotovima sa poslednjeg albuma Automaton. Bilo je zadovoljstvo pogledati jednu dekadu unazad i uveriti se i u neke dobre stvari napredka tehnologije, kao npr. uspomene koje napravi gedžet koji stane u mali dzep. No zbog mnogih drugih tehnoloških “novotarija” poput selfi sticka, snap chata i današnjeg Instagrama, ponekad poželim da sam otišao u večna lovišta barem jednu deceniju ranije 🙂