Caught in a Germany

Safe in the light that surrounds me
Free of the fear and the pain
My subconscious mind
Starts spinning through time
To rejoin the past once again

Nothing seems real
I`m starting to feel
Lost in the haze of a dream

And as I draw near
The scene becomes clear
Like watching my life on a screen

Hello Victoria so glad to see you
My friend!

Eto bloga ponovo, nakon što sam ga uspešno ubio na desetogodišnjicu postojanja sa sve stihovima iz Blade Runnera. Sahranjen delom zato što ga je ubilo 140chr pisanije po Internetima, ali dobrim delom i zato što je epitet bloger u “nećete verovati” eri blogera sponzoruša za mene postao čak i uvredljiv.

Pa ipak, sada mu sledi vaskrs iz mrtvih iz jednog jednostavnog razloga – zato što ću ponovo imati o čemu da pišem. Pa da pređem odmah na stvar.

Palimo odavde!

Da, tako je. Nakon puno godina gunđanja na svakodnevnicu u jednoj sjebanoj državi, jednog jutra se probudiš sa 42 godine i dobiješ taj “odgovor na sva pitanja života i vaseljene”, i shvatiš da ni selidba u “elitni” deo prestonice, ni posao u američkoj firmi, ni sjajne kolege sa kojima provodiš svaki dan, da ništa, apsolutno ništa ne može da tebe i tvoju porodicu zaštiti od sranja kojim si okružen.

Pa ipak čak i sada, mnogi moji prijatelji i kolege smatraju da sam prosto sišao sa uma. Jer ljudi moji, ako neko posle 11 godina može napustiti zemlju, uključujući i sjajan posao u First Beat Media, firmu u kojoj je od samih početaka, sjajne kolege i platu, šta drugo može biti nego da je totalno odlepio. Jesam li?


Živim u Srbiji, radim za developersku platu, sve je pod kontrolom.

Priznajem, Srbija bi defitivno za neke mogla biti zemlja iz snova. Ako ste mladi, nemate dece, volite narodnjake, pušite kao Turčin a opet nekim čudom ste uz to i zdravi kao konj, dobro zarađujete i volite da gledate u zemlju dok hodate (jer ako daleko bilo gledate u nebo, cipele brzo uprlja pseća kaka), … moglo bi biti okay. I mnogi moji ortaci koji nemaju dece i manje više zadovoljavaju opisane kriterijume smatraju da je život u Beogradu skroz okay.

No pre ili kasnije čeka te susret sa surovom realnošću, ako nekim čudom zaobiđeš bahatog kretena na pešačkom, vođu navijača sa xyz krivičnih prijava, nekompetentnog doktora u domu zdravlja, dete koje je dobilo leukemiju ili polipe na žučnoj kesi, čeka te aflatoksin u mleku i vazduh sa ljubičastim oznakama na parametrima merenja zagađenja.


Jer crvena je za pič*ce!

Da idem još malo u detalje, pre par meseci čitajući jedan patriJotski nastrojen tekst, tipičan tekst napisan da nahvata što je moguće više klikova (sorry Miloše ali tako je), ostavio sam komentar sa par “hajlajtova” o stvarima od kojih mi se dobar deo desio samo te nedelje!

1) Zena mi je doktor i nikada u Srbiji nece naci normalan posao niti specijalizirati jer jednostavno ne ume da pliva u ovom sistemu. Nista partija, nista veze, pare ne dam 🙂
2) Prosao sam golgotu lecenja deteta od ozbiljne bolesti u Srbiji. Trebam li reci da 2007 u Srbiji nisi mogao uraditi MRI detetu koje je potencijalno imalo izliv krvi na mozak kao posledicu hemo terapije? Ili mozda da spomenem novije slucajeve dece koja se lece od leukemije gde se roditelji snalaze kako znaju i umeju za lekove? Trebam li spomenuti da im sve punkcije kostne srzi i dalje rade bez anestezije? Godina 2016 rodjaci!
3) Deca ce zavrsiti fakultete a posto ih IT ne interesuje, vec vidim njihovu veselu sudbinu u ovoj zemlji
4) Imam komsiju u zgradi (elitni deo Vracara btw) koji drzi otvorena vrata od stana, ker mu spava ispred vrata a stan jos uz to izdaje kao hostel. Kante sa prizemlja kradu na dnevnoj bazi a komsije u nedostatku istih za bacanje smeca koriste lift 🙂
5) Udjete u banku i kazete hocu pare a oni odgovore nema para. Okay meni se to nije desilo ali jeste mojoj baki. Da, tacno je, Svabe su svoje gradjane druge nacionalnosti ubijale, al nesto se ne secam da smo mi bili mnogo bolji u nedavnim ratovima cca 50 godina kasnije.
6) Penzija. Da super je, rintam po ceo dan za Amere, zaradjujem lepo, imam firmu sjajno. Jednom dana onemocam i ne mogu vise i ostaje mi ona ustedjevina koju cu imati da krckam do smrti i da se molim da ne zivim previse dugo. Moji roditelji za svoju penziju ne mogu ni lekove da kupe. Moja penzija sa mojim davanjima drzavi (preduzetnik) bila bi 10k dinara, sa time mogu da … uff 🙂
7) Zdravstveni sistem. Zena (lekar) se onesvesti nekoliko puta, zovem hitnu, hitna odbija da izadje na teren. Bel Medic dodje, sredi situaciju. Cijena, 22k din. (poseta nocu, infuzija, krvna slika) Jep, u Srbiji je svakako jeftinije ziveti. Ah da, posto imam i tumor na pankreasu i ja imam svako malo MRI koji eto zakazem i cekam samo godinu dana … ili prosto platim privatno. Yep, Srbija je jeftnija.
8) Ada je sjajna, biciklisticke staze su do jaja. Oh nailazi auto koji vozi 100 na sat biciklistickom stazom aaaaaa … okay zovem policiju … a ne evo ih tu su vec, parkirali su auto na sred biciklisticke staze i krkaju u restoranu pored.

Verovatno bi ovaj “rant” iz komentara mogao ići u nedogled sa najsvežijim primerima iz banke, prodavnice, vesti i sl. Hoćete li malo o stručnom savetu za spasavanje srpskog IT-a u kome sede poznati IT stručnjaci Vulin i Dr. Nebojša Stefanović? Ili možda želite jednu lepu pričicu o vađenju zdravstvene knjižice u Srbiji leta gospodnjeg 2016? Ili možda nešto prizemnije, hajde da pojedemo nešto u restoranu gde je pušenje zabranjeno ali bez da smrdimo na duvanski dim ili da nekako kupimo jabuke na pijaci al da znamo da nisu otrovne, ili bre prosto da se provozamo trolama do centra grada ali da nekako uz to sačuvamo i ljudsko dostojanstvo?

Okay sapienti sat, ko je hteo skapirao je. Ko nije može prelistati moje starije postove o tome kako izgleda lečiti dete od leukemije u Srbiji, ili čuti priču moje supruge (doktor medicine), o tome kako izgleda biti đak generacije, a zatim otpušten kao trudnica, pa onda biti godinama bez posla, potucati se po Šumadijskim vukojebinama bez ikakve šanse da vam politički postavljeni poslušnici omoguće posao bliže kući i pored bolesnog deteta.

Naša sledeća destinacija je Nemačka, tačnije Minhen. I tu zapravo i nastupa moja želja za daljim pisanjem, jer oko Nemačke vlada jedna bajkovita priča, dobrim delom nerealna ali iz nekog razloga forsirana od strane medija (srećom sa dobrim delom realnog stanja sam već upućen tako da, nadam se da neće biti neprijatnih iznenađenja).

Do Nemačke kao prvo uopšte nije lako doći, čak i dobijanje termina u ambasadi spada u rang nemoguće misije. Koliko je teško isčupati se iz ovog blata, skapirate čitajući ovaj post (a naročito komentare). U našem slučaju ispostavilo se da je do termina ipak donekle lakše doći ako aplicirate za plavu kartu, naravno jedan od uslova za ovo je fakultetska diploma. I tako, desilo se da sam nakon puno godina izvukao svoju diplomu matematičkog fakulteta iz naftalina i konačno je upotrebio za nešto (moje američke kolege moje formalno obrazovanje nikada nije interesovalo) :)


Kao nova, spremna za Unboxing!

Takođe do posla za lekare uopšte nije lako doći i tu takođe uz obavezne (B2, C1) sertifikate o poznavanju jezika, u zavisnosti o tome gde ste se uputili može biti potrebno još svašta nešto o čemu vam mediji naravno ništa neće reći. Tu su naravno i muke sa nekretninama u većim gradovima, nepriznavanje srpske vozačke dozvole itd. O mnogim tim stvarima već postoji fenomenalan blog Dva kofera u Berlinu (respect za autore), a moj cilj je da se prosto nadovežem na neke postove sa možda svežijim informacijama iz ugla jednog budućeg Bavarca (kako li se već kaže stanovnik Minhena)? :)

I za kraj, par prijatelja me pitaju kakav je osećaj sada kada odlazimo. Verovatno sličan onome što i oni sami osećaju zbog nas, mešavina sreće, tuge i gorčine. Srećan sam što imamo hrabrosti da probamo nešto novo, srećan sam jer znam da će sva ta promena i stres (drugim rečima izlazak iz zone komfora) svima nama doneti napredak, ali po kojoj ceni? Naravno šanse da će cela avantura biti totalni fijasko takođe uopšte nisu male, ali što reče jedan moj prijatelj, nismo morali ništa da prodamo da bismo otišli, odakle smo krenuli uvek se bez blama možemo i vratiti.

Svih ovih godina bio sam blagosloven da upoznam neke sjajne ljude, a samo tokom protekle 2 godine života u Beogradu upoznao sam gomilu novih. Tužan sam jer svi oni će nam u Nemačkoj užasno nedostajati. Sticajem okolnosti moja nova firma u Minhenu je “English speaking” tako da ću se provući bez mnogo smaranja sa Nemačkim (koji doduše znam sasvim solidno), moja deca nažalost neće imati tu sreću i moraće škole pohađati na potpuno novom jeziku.

I na kraju, tu je taj užasan, možda i preovlađujući osećaj gorčine. Gorčina jer smo dozvolili da nam zemljom vladaju bahati, glupi, sebični, drčni ljudi, da lagano ne činivši apsolutno ništa zajedno sa njima potonemo u blato. Sećam se tog trenutka kada smo izašli iz ambasade, zagrlili se i napravili selfi. Konfuzan, nesvestan da li mi je to najbolji ili najgori dan u životu a svestan da je verovatno oba od ta dva.

Svih tih dana kada je trebalo preseći i odlučiti se, u sebi sam ponavljao onu Jobsovu: “Remembering that you are going to die is the best way I know to avoid the trap of thinking you have something to lose“. S tim u vezi, setih se jedne slike koju videh ovih dana na wallu svoje FB prijateljice Ivane.


Pick your choice for 2017!

Ja sam ponosan na svoj izbor a isto u novoj 2017 želim i vama. Hrabrost da se borite, da promenite prvo sebe a onda i stvari oko sebe.

Srećna Nova, pišemo se u 2017!

P.S. Stihovi sa početka naravno Dream Theater, Scenes from a memory.

Comments are closed.