Retinolucija

Konačno nakon nekoliko nedelja slatkih muka, moja nova igračka sinoć je preletela Antlantik i konačno je tu na mom radnom stolu. Za one koji nisu pratili moje tvitove – u pitanju je naravno najnoviji Apple MacBook Pro 15″ Retina.

Kao i svaki nov kompjuter, novi MBP je tanji, lakši, brži i lepši, to nije ništa novo i ne želim o tome da pričam večeras. Ovaj late 2013 MBP Retina (kako bi se valjda stručno trebao nazvati) u suštini samo je nastavak tendencija koje je Apple započeo još sa MacBook Air-om pre nekoliko godina.

Većina ljudi verovatno zna da pojam Retina kod Apple-a označava izvaredno visoku rezoluciju kod jednog uređaja, tako da na primeru moje nove 15″ igračke to iznosi celih 2880 x 1800 piksela (duplo više u odnosu na stari MBP sa koga vam upravo kucam ovaj post). Naziv Retina jer su tačke (pikseli) na ekranu toliko sitne da ih ljudsko oko koliko god pokušavalo ne može primetiti.

Ono što manji broj ljudi zna jeste da kod retina MBP-ova memorija više nisu moduli koje možete ubosti u slotove i dodavati/vaditi po želji niti se za smeštaj podataka koristi hard disk (ili SSD) koji možete po želji isčupati iz računara. Novi i samo 1.8 cm tanki MBP više nema ništa od toga već su memorija i “disk” u obliku fleš modula zalemljeni za ploču. Savršena tankoća Retina MBP-a ima svoju strašnu cenu – jednom kada kupite računar više nemate nikakve mogućnosti upgrejda, nema dodavanja memorije, ubacivanja većeg, bržeg, boljeg HDD-a. Takvi zahvati sada su istorija! Istorija naravno su i DVD čitač kao i Network adapter ali iskreno se ne sećam se kada sam poslednji put koristio bilo šta od pomenuta dva i njihovo izbacivanje u cilju da MBP učine tanjim i lakšim apsolutno ima smisla.

Dakle savršeno tanak MBP sa savršeno visokom rezolucijom je nešto što savršeno ima smisla sve dok postoje korisnici kojima to treba, i sve je to super sve dok postoji alternativa za nas geekove koji nisu baš sasvim sigurni da im je tolika tankoća i rezolucija neophodna a uz to još uvek želimo da imamo slobodu da po potrebi malo “čeprkamo” po kompjuteru i tu i tamo mu ubacimo neko novo parče hardware-a. Jedan takav facelift moj sve sporijem 2010 Mac-u na kome pišem ovaj post pre godinu dana dao je novu mladost – 256GB SSD i ubačenih 8GB memorije učinili su da MBP prosto poleti, a saznanje da još uvek imam kontrolu nad situacijom geeku u meni bilo je očaravajuće.

Nažalost uporedo sa poslednjim updejtom MBP retina linije, Apple je rešio i da potpuno izbaci staru “non retina” liniju. Kao poslednji mohikanac tu je još samo 13″ MacBook Pro, više kao spomenik jednog vremena nego realna opcija za kupovinu. Na taj način Apple je pokazao svim svojim korisnicima kuda moraju ići. Optički drajvovi, UTP kablovi, ekrani niske rezolucije i Hard Diskovi su prošlost kompjuterske industrije. Nažalost deo istorije su i kompjuterski entuzijasti koji vole da tu i tamo da zgrabe šrafciger u ruke i malo čeprkaju po svom silicijumskom mezimcu.

Kada sam 2008 kupio svog prvog Meka posvetio sam mu ceo jedan blog post sa tolikom količinom emocija da su me pojedini drugari zadirkivali da toliko reči nisam posvetio ni svojoj ćerki koja se rodila iste godine. No kada sam sredinom 2010 pazario ovaj tzv. Unibody MBP, stvar se desila tiho i bez previše emocija, naposletku radilo se o čistoj evoluciji a ne revoluciji. MBP je pak protekle 3 godine služio sjajno bez ikakvih problema, a kada je vreme počelo da ga sustiže jedno malo malo otvaranje haube udahnulo mu je nov život.

I zato u danu kada je stigla nova sjajna igračka ispravljam jednu istorijsku nepravdu i ovaj post posvećujem starom dobrom Mid 2010 MBP-u i konceptu koji ne tretira sve ljude kao kompjuterske idiote, konceptu koji nažalost lagano odlazi u istoriju 🙁