Category: Sport

Ovaj post nema direktne veze sa Liverpool-om, ali svako ko je gledao ovogodišnje finale lige šampiona uvideće izvesnu vezu između večerašnjeg i gore pomenutog događaja. Naravno, pričam o veličanstvenoj pobedi naših odbojkaša u polufinalu svetske lige.

Situacija gotovo identična. Gubimo 0:2 u setovima, 17:22 za Poljake u trećem setu. Desetak hiljada naših navijača u areni nadglašava šačica Poljskih. Više niko (uključujući i autora ovog teksta) ne veruje u preokret. Pardon, skoro niko.

Ivan Miljković na servisu. Čim je dodirnuo loptu kako bi se spremio za servis, trener Poljaka po treći put u meču ga prekida i uzima time-out na njegov servis. Iako je to gledajući sa strane izgedalo kao taktički besprekoran potez, očigledno da je to probudilo nešto (srpski inat ?) u do tada sasvim prosečnom Miljkoviću.

Tri ubitačna servisa i već je bilo 20:22. Ponovo time-out traži trener Poljaka. Nakon time-out-a opet isto. I pored povrede Nikole Grbića, zahvaljujući sjajnim servisima stižemo do 22:22. Odjednom, sve se preokrenulo. Publika, igrači, sve. Velikom borbom do kraja dobijamo taj set, a zatim na krilima pobede i naredna dva. Fanstastičan meč, gotovo ravan onome o kome sam pisao 25. maja ove godine.

Šta reći na kraju osim citirati (ne baš doslovce već onako po sećanju) Vanju Grbića (koji nije igrao ali je sve vreme sjajno komentarisao utakmicu):
“Svetska liga je komercijalno takmičenje, igra se za novac, ali nema tog novca koji može zameniti trenutak kada na pobedničkom postolju, sa zlatnom medaljom na grudima pevate himnu svoje zemlje”.

Puno sreće u finalu!

Iako volim, retko kada uopšte imam priliku da gledam fudbal. Međutim finale lige šampiona je nešto što se ne propušta, tako da sam se potrudio da obavim sve što sam imao do 20:45. Nažalost niko od ortaka nije mogao da dođe do mene, tako da je bilo dovoljno mesta za moju dragu koja je dobila zadovoljstvo da podeli vopi i tekmu sa mnom.

Kada sam na početku utakmice pokušao da objasnim ženi zašto ću uprkos tradiciji da navijam za Italijane večeras navijati za Liverpool, rekao sam joj, “znaš, tamo ne igra niko poznat, nemaju zvezde, ne daju puno golova, ali imaju srce, videćeš … biće sjajno i neizvesno do samoga kraja”.

Nažalost do kraja prvog poluvremena Milan je vodio sa 3:0. Dođavola, već sam krenuo da menjam kanale na poluvremenu, a moja draga je želela da gledamo neki idijotski film (na tekmi je sve rešeno boooriiing). Nekako sam je ipak ubedio da je u fudbalu sve moguće, lopta je okrugla i slična sranja, i ostali smo na tekmi do kraja.

Nekih 5 minuta u drugom poluvremenu mučenje a onda … MAAAAAN … ZA 6 MINUTA TRI GOLA!!! 3:3 !!! Kakva tekma! Kakvo srce imaju igrači Liverpoola. KAKAV EPSKI COMEBACK! Kao lood skačem oko televizora i navijam za crvene 🙂

Na tribinama odjednom obrnuta slika u odnosu na sliku koja je vladala na poluvremenu. Navijači liverpoola (od kojih su neki na poluvremenu čak i plakali) sada su bili u potpunom transu. Neprekidnom pesmom “nosili” su svoje igrače koji su padali od umora do samoga kraja regularnog toka, a zatim i kroz produžetke. Već sam već pomislio da će Italijani po ko zna koji put da se provuku na sreću, i to tako što je u poslednjem minutu utakmice lopta pala na 2 metra od gola na Ševčenka, ali tu je bio večeras sjajni Dudek, koji je ni sam ne znam kako (daj Bože da i on zna) uspeo tu loptu da odbrani (pre bih rekao da ga je lopta pogodila).

I za kraj, pobeda Liverpoola na penale, a junak utakmice, Dudek koji je odbranio 3 penala i to završni Ševčenku!

Sve je crveno večeras, i svi pevuše himnu Liverpoola “You’ll never walk alone”. Prisećam se kako je na tom postolju nekada stajao Darko Pančev sa ostalima koji je zabio onaj poslednji penal u Bariju … ali zvezda je sada od toga milion godina daleko. Bez patetike večeras.