Year: 2007

Ponovo je prošlo više od mesec dana od mog prethodnog posta. Još malo pa bih trebao sam sebe da izbacim sa Blogotka zbog neaktivnosti 🙂 U međuvremenu mnogo toga se izdešavalo vredno pisanja, ali jednostavno zbog svih svojih obaveza nisam stigao da prokomentarišem dešavanja u IT-u, blogosferi i sl. Znam da svi sada sumiraju utiske cele ove godine, ali ja ne mogu da odolim a da ne saberem neke utiske o kojima jednostavno zbog manjka vremena nisam mogao da pišem u poslednje vreme.

Moj projekat Blogodak nekako baš ovih dana puni prvi rođendan. Objavljen prvobitno kao prerelease, u međuvremenu je doteran do one granice da se ne osećam loše kada ga koristim. “Programmers should eat theirs dog food”, reče jednom neko, i bio je potpuno u pravu. Iako je razvoj nekoliko novih feature-a zbog objektivnih (privatnih) razloga trenutno stopiran, sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da je Blogowski stavio Blogodak na svoju Créme listu domaćih projekata u 2007 godini, a video sam i još neke liste gde se Blogodak pojavio. Baš zato što Blogodak nije zamišljen kao komercijalan projekat, priznanja kolega neverovatno mi znače. OK, i kritike su uvek dobrodošle, ali malo tapšanja po ramenu ponekad dobro dođe 😉

“I Blogeri su ljudi”, ako se ne varam to je bio naslov na Tatjaninom Blogu nakon prvog Blogopena. Nakon što su Blogeri još jednom izašli iz Internet undergrounda posle drugog Blogopena, zahvaljujući Tatjani došli smo do nove akcije koja je ponovo prodrmala blogosferu, toliko da su i neke televizije poput b92 (nažalost veoma loše) pokrile celu priču. Sudeći po nervozi prozvanih političara u Novom Sadu (a bogami i onih u Beogradu), uticaj Bloga u Srbiji definitivno je porastao!

Zahvaljujući crnogorcima dobili smo državu (hoće li neko molim vas da pokrene i inicijativu da se podigne spomenik Milu Đukanoviću), a zahvaljujući Slobi i još nekim ljudima i .rs domen. Dobro, nismo još uvek, ali samo što nije, po celoj priči trebalo bi da cela stvar proradi krajem januara 2008. Sreću da ćemo konačno kao i sav normalan svet moći da registrujemo domene donekle je pomutila činjenica da isti košta značajno više nego neki drugi cctld domeni. Štaviše, nisam proveravao sve cctld extenzije, ali 30-tak eura koliko morate da izdvojite za .rs domen je najviša cena u evropi. Na primer .gr košta $15USD, .pl $18USD, .ro dobijate lifetime za 60-tak dolara itd. Sve u svemu, pomalo razočaravajuće, siguran sam da veliki broj .co.yu domena nakon prestanka rada .yu domena neće dobiti svoj .rs ekvivalent.

I konačno da se pohvalim da sam se nedavno ponovio, tj. kupio sam novi dekstop. Iako je moj stari Athlon XP 1600+ sa savršenom Asus pločom radio sasvim prihvatljivo, jednostavno sam rešio da malo uložim pare u stvar od koje živim, tako da je kupovina nove makine bila ‘a must’. Izbor konfiguracije bio je donekle težak, obzirom da su i jeftinija (i po perfomansama sporija) AMD konfiguracija, kao i Intelova Core2Duo based konfiguracija bile 300% više od onoga što mi treba. Na kraju sam se opredelio za nešto skuplji Intel, a presudio je jedan ICQ log gde sam otkrio da sam prethodni desktop kupio sada već davne 2002 godine! Ok, menjao sam bukvalno sve osim procesora i ploče, ali 5 godina u IT-u je jednostavno mnogo. Neka ovaj novi Core2Duo koji radi 300% brže nego što mi treba potraje toliko, i ja ću biti srećan. Doduše, razmišljao sam da problem sa “viškom brzine” rešim kupovinom Windows Viste, koja je upravo ovih dana po anketi PC Worlda proglašena za razočarenje godine. Žalosno je samo to da alternativa ne postoji i da ćemo svi za koju godinu svoje Blogove, dokumente, whatever kuckati na Visti.

Toliko od mene za ovu godinu. Svečano obećavam da ću sledeće godine više pisati o programiranju, da ću konačno redizajnirati Blog i da ću konačno porasti još koji centimetar 😉

Srećna vam Nova 🙂

Još malo pa mesec dana od kako sam se zbog neočekivanih životnih okolnosti preselio u Beograd. Otprilike je isto toliko i prošlo od mog prethodnog posta. Ni sada mi iskreno nije preterano do pisanja, ali osećam potrebu zbog svih ljudi koji su se javili da malo napišem šta se dešava i tako to.

Danas je praktično mesec dana od kako je Jovana počela da prima hemoterapiju. U međuvremenu od posledica iste počela je da joj jako opada kosa, tako da smo još jednom morali da se šišamo, ovaj put na “keca”. Takođe svi krvni elementi su joj pali, tako da je sada u teškoj anemiji i u velikoj opasnosti od infekcija pa je osim kada idemo u bolnicu držimo u praktično sterilnim uslovima. Ne znam da li zbog anemije ili same hemoterapije, ona veći deo dana provodi spavajući i primetno je razdražljiva pri pomenu bilo čega što uključuje ustajanje iz kreveta. Uz to ima tahikardiju – ubrzan puls koji nekada ide i do 170 otkucaja u minutu. Trudimo se da joj koliko toliko dignemo raspoloženje, ali to nažalost ide jako teško.

Inače, lečenje leukemije se sprovodi u nekoliko faza, celo lečenje kod dece traje 2 godine, s tim da intezivna terapija traje nekih 6 meseci. Mi smo sada na kraju faze “indukcije”, a kako je ona prošla saznaćemo sutradan kada joj se radi još jedna punkcija koštane srži. Posle toga (ako je sve ok valjda) nastavlja se hemoterapija sa drugim lekovima itd. Iako su mi doktori na početku savetovali da se manem Interneta i izučavanja bolesti, ja ih nisam baš poslušao, tako da sam se nažalost načitao svega i svačega, dobrog i lošeg.

U prethodnom postu pominjao sam mogućnost otvaranja posebnog Bloga gde bi pisao o Jovaninom lečenju. Iako znam da bi moja iskustva bila od neprocenljivog značaja za ostale roditelje čiju decu može zadesiti slična sudbina, rešio sam da ipak ne pišem o tome. Najiskrenije, previše je mučno, a uz to nikada ne znam kako će Jovana jednog dana reagovati pri saznanju da je njen tata opisivao njene muke na tamo nekom Blogu.

Što se života u Beogradu tiče, nemam puno toga da napišem, jer mi se život uglavnom svodi na odlaske u bolnicu, a u danima kada to ne radimo prepodne nekako jako brzo prođe, a uveče moram uz svu muku da sednem za kompjuter i da radim. Neko nažalost mora platiti troškove života u BGD-u, a moji klijenti baš ovih dana imaju jako lepu inspiraciju za smaranje moje malenkosti. Sve u svemu, Beograd teško da sam i video, ako ne računam saobraćajne gužve i smaranje sa parkiranjem. Srećom po mene moj prijatelj Kuki (koji mi je i inače beskrajno pomogao u prvim danima u BGD-u) mi je pozajmio GPS koji sam instalirao u auto, tako da bez mnogo cimanja sa igomyway stižem svuda bez greške.

Toliko za ovo javljanje. U prethodnom postu bilo je 50 komentara, još jednom hvala svima na podršci u ovim teškim danima.

Ne, ova tema nema nikakve veze sa reklamnim sloganom Delta Banke, već nažalost sa jednom drugom pričom. Za razliku od reklama u starnom životu iznenađenja mogu biti surovo neprijatna.

Moja ćerka Jovana, koja je tek nedavno napunila 6 godina je obolela od leukemije. Jednostavno, nakon kraće bolesti koja nije izgledala nimalo drugačije od ostalih dečjih bolesti, kašljucanje, blaga temperatura, jedna jednostavna analiza krvi, za čije rezultate sam mislio da nemaju blage veze sa životom sruši ti ceo život. Prošlo je tri dana, još uvek se nadam da je ovo sve samo neki ružan san, ali nikako da se probudim. Nažalost, ne dešava se samo drugima 🙁

Jovana je sada u Beogradu, u Tiršovoj, naravno i ja uglavnom sa njom, u međuvremenu malo smaram prijatelje, malo rođake, dok ne nađem neki pristojan stan ovde u BGD-u. Još uvek nisam siguran šta će se desiti sa ovim Blogom, ali to je sada najmanje važno u celoj priči. Donedavno sam se pitao kako neko može da piše o svom detetu na Blogu, i sa zadovoljstvom skinuo slične blogove sa svoje liste na Blogotku. Sada razmišljam da i ja otvorim isti, gde ću pisati o našoj borbi protiv ovog zla. Kapiram da još uvek nisam ni svestan kakva me sve iskušenja čekaju, ali neću se predati.

U proteklih nekoliko nedelja, malo sam utanjio sa postovima, delom zbog manjka slobodnog vremena a delom i zbog toga sto sam konačno rešio da se i ja uključim u fenomen društvenih mreža.

Za početak odabrao sam MySpace. Moram da kažem da sam nekoliko puta do sada pokušavao da ubedim sebe da se aktiviram tamo, ali prilikom svakog pokušaja sam pogled na svu tu papazjaniju od animiranih gifova, flash animacija i sl. uvek je kao posledicu imao stiskanje skrol dugmeta miša u predelu myspace taba u firefoxu. No, nakon što je Dragan Varagić na svom Blogu objavio nadasve interesantan post, rešio sam da myspace-u dam još jednu šansu. After all, sex raj tu na par klikova od tebe, a ti to da ignorišeš … ma nema sanse 😉

Šalu na stranu, stisnuo sam zube i otvorio myspace account, a zatim “pimpovao profil” (za neupućene, dodao 3rd party css koji normalan i lako čitljiv profil pretvara u užasnu papazjaniju), naravno da ne bi mnogo “štrčao” u odnosu na ostale. 🙂

Nakon nekoliko nedelja korišćenja upoznao sam par interesantnih korisnika, većinom ljudi koji nemaju nikakve veze sa kompjuterima, video bezbroj užasnih profila, a od sex groznice naravno nisam video ni ‘S’, ali mislim da sam pronašao korisnika o kome je Dragan pričao u njegovom postu o “myspace sex groznici”. Naravno, neću vam odati tajnu ko je u pitanju, ali možete potražiti korisnika koji spamuje ženske profile porukama “prijatan vikend” i sl. uz odgovarajuću sliku (eto i dobre poslovne ideje, napraviti software koji radi to isto ;).

Sve u svemu nakon mog višenedeljnog igranja sa space-om, reč “fenomen” koja se često koristi kao prefiks kod termina društvenih mreža za mene dobija potpuno novu dimenziju. Ne samo da myspace izgleda užasno, već i radi užasno. Svaki čas downtime, schedule maintance, pucanje baze, a o spamu bolje i da ne pričam. Čak sam i sam postovao jedan “bulletin” na temu phishinga, pošto je situacija krađe accounta i korišćenja istog za spam sasvim normalna stvar. Činjenica da milion ljudi svejedno i dalje koristi jedan takav sajt je fenomen svoje vrste, u ostale sociološke aspekte bolje da ne ulazim.

Poslednjih nekoliko dana igrao sam se sa facebookom, gde imam nalog već neko vreme ali ga praktično do sada nisam ni koristio. Kada sam se ulogovao nakon dužeg vremena u želji isprobam mogućnosti FaceBook-a primetio sam izvestan broj “poke” ova (ako se ne varam virtualni udarac pesnicom), uglavnom od nekih lokalnih “balkan like” mačo tipova. Ubrzo sam pronašao i razlog, u “Relationship” profilu bilo mi je čekirano Interested in man i “Whatever I can get” 🙂 Toliko o miru i toleranciji na Balkanu 🙂

Naravno, gornji propust sam ispravio, malo sredio profil i pronašao na facebooku profile nekoliko prijatelja, uglavnom kolega blogera. Prvi utisci su pozitivni, za razliku od myspace-a facebook radi odlično, a koliko vidim tu je i velika baza korisnika iz Srbije. Možda za koju nedelju napišem i detaljnije utiske, mada realno ne verujem da ću ga preterano koristiti.

Posle prvog uspešnog okupljanja Blogera iz regiona, uskoro nam predstoji novo! Jesenji BlogOpen iliti Balkan Blog festival ovaj put održaće se 10. Novembra u Novom Sadu, i to u okviru Jesenjeg salona knjiga i medija, “Od Gutenberga do bajta”.

I dok se buzz o BlogOpenu vrtoglavo širi domaćom blogosferom, želim da iskoristim priliku i pozovem sve ljude dobre volje da na neki način pomognu ovu manifestaciju. Više informacija o tome na koji sve način možete uzeti svoje učešće pogledajte na Peđinom Blogu.

Inače, ja sam se na prošlom okupljanju “istakao” prozivanjem prisutnih Blogera, a što se ovog tiče već sam izazvan na teniski meč, svirku sa Sinišom, a na Tatjaninom Blogu (koja će inače ovaj put imati čast da pogine oko organizacije) pominju se i razne druge stvari 🙂

Kako javlja Internodium, upravni odbor ICANN-a je na sednici od 11. septembra 2007. godine odobrio delegaciju novih domena: .rs – Srbiji i .me – Crnoj Gori, kao i redelegaciju .yu domena (sa YUNIC-a na RNIDS). Za više informacija pogledajte Internodium mailing listu.

Iako se očekuje da se aktivacija .rs domena obavi do kraja septembra, tek nam predstoji javna rasprava u vezi predloga pravilnika registracije .rs domena, tako da se još uvek tačno ne zna kada će domen .rs biti dostupan za slobodnu registraciju korisnika. Po najavama Slobe Markovića na DPT forumu to bi se moglo desiti u toku 2008 godine, ali na osnovu dosadašnje dinamike, mislim da je realan rok 2009 godina, u nadi da nećemo probiti čak i deadline koji nam je ostavio ICAAN (30. septembar 2009. godine).

Inače, ideja je da dosadašnji uslovi za registraciju .rs domena budu relaksirani u smislu da će svako moći da registruje neograničen broj .rs domena, po komercijalnim uslovima i opšte prihvaćenim pravilima. Do sada od zemalja u (jugo)istočnoj evropi slobodnu registraciju nacionalnih domena (cctld) omogućile su Rumunija ($61 lifetime), Češka ($24/y), Poljska ($18/y), Grčka ($30/y) i Rusija ($22/y). Nijedna od zemalja nastalih nakon raspada bivše Jugoslavije još uvek ne dozvoljava slobodnu registraciju nacionalnih domena, tako da je ovo jedinstvena prilika da Srbija makar u nečemu bude ispred ostalih.

Kao što sam ranije i najavio, proteklog vikenda u Beogradu u zgradi Beograđanke održan je prvi offline susret zajednice okupljene oko DevProTalk foruma.

Uprkos užasnim vremenskim prilikama, okupio se veliki broj developera, a primetno je bilo i prisustvo određenog broja ljudi koji nisu članovi DPT-a, ljudi iz vlade, medija, IT Profesionalci i sl.

Što se mene tiče, malo sam poranio na susret (tačnije stigao sam tačno u zakazano vreme ;), tako da sam imao zadovoljstvo da malo čavrljam sa prisutnima, upoznam neke nove ljude onako kako su pristizali i sl. Kada se okupio dovoljno veliki broj ljudi, doneli smo odluku da spojimo stolove, zatim smo odradili tradicionalno predstavljanje (ovaj put je za promenu Bluesman prozivao), a zatim je Dragan Varagić dobio priliku da ispriča svoju najavljenu priču o e-startu. Sasvim neočekivano bio sam prozvan da kažem koju reč o problemima pronalaženja profesionalnih developera, a na istu temu je i Bluesman pre mene rekao koju reč. Posle toga se diskusija raširila, dosta ljudi imalo je komentare na izlaganje gospodina Varagića, a sve to je po meni predugo trajalo za jedan ovakav skup. U jednom trenutku oko 7pm Nixa je zamolio Dragana da se diskusija o e-startu nastavi u drugom delu prostorije, tako da se ostatak susreta sreo na opuštenu diskusiju prisutnih. Nažalost prekasno za mene, pošto je bilo vreme da krenem (DPT-u svaka čast, ali trebalo je stići na dugo istorijsko finale US Opena u kome igra jedan Srbin). Iskoristio sam gužvu da se nabrzaka rukujem sa nekima koje znam sa DPT-a (Ivanhoe, Eniac, Zextra, Nemanja Srećković … izvinjavam se onima koje nisam pomenuo :), kao i da upoznam tri simpatične devojke, Sandru, Draganu i Goranu.

Sve u svemu, bio sam prijatno iznenađen posetom, kao i ugledom koji DPT forum poseduje. Iako DPT ima relativno skroman broj članova, saznali smo da je naš uticaj mnogo širi od toga, da postoji veliki broj ljudi koji DPT čitaju čak i u vladinim institucijama, što je meni kao jednom od članova moderatorskog tima svakako prijalo. Takođe, tokom susreta Dejan Bizinger je napravio nekoliko video intervjua koje možete pogledati na sajtu razgovori.com.

Svakako pogledajte i utiske ostalih blogera o susretu:

Goran Aničić
Video Interview sa DPT-ovcima
Sandra jakovljević
Dragan Varagić
Nemanja Sreckovic