Germanized – to be or not to be

Prošlo je gotovo tri godine od kad smo u Minhenu, a bogami i poprilično vremena od mojih postova sa prvobitnim utiscima koje sam u početku revnosno delio na ovom blogu. U međuvremenu, a pogotovo u poslednjih par meseci, sve više mojih prijatelja pitalo me je za neke šire utiske koji bi obuhvatili što je moguće vise aspekata života u Nemačkoj. Otuda i motivacija za ovaj post.

Dislaimer: Tema je naravno ogromna, toliko da bih mogao otvoriti poseban blog samo o tome, ali pokušaću da budem što konkretniji kako bi sve stalo u jedan post. Ovo takođe znači da ću se nekih tema prosto dotaći bez trošenja previše reči na detaljnja objašnjenja. Sorry.

Traženje posla u Nemačkoj

Ako ste u IT-u sa iole pristojnom biografijom, verovatno ste već zatrpani mailovima od raznih rekruitera koji vam nude kule i gradove za vaše potencijalno DA poslu u Nemačkoj. Ogroman broj rekruitera realno ne treba da čudi, ne samo zbog ogromne potražnje za IT kadrovima, već i zbog činjenice da rekruiteri generalno dobijaju masnu proviziju od 15-30% vaše godišnje bruto plate (naravno ne od vas, već od vašeg budućeg poslodavca).

U mom konkretnom slucaju, ja sam svoj prvi posao u Nemačkoj našao bez pomoći rekruitera, preko stackoverflow jobs sekcije, što je solidna lista poslova koji ne zahtevaju znanje nemačkog jezika. Za bolje plaćene poslove znanje nemačkog svakako će pomoci, vredi cimati se i sa rekruiterima, poslovnim društvenim mrežama (citaj Xing i Linkedin), pa čak i specijalizovanim sajtovima tipa Stepstone.

Što se tiče plata u IT sektoru, one su nažalost značajno ispod plata u USA. Nekakve generalne statistike i buduća predviđanja možete downloadovati kao PDF ovde, a neke konkretne cifre od konkretnih ljudi možete videti u Google Docsu na ovom tweetu. Imajte u vidu da visina plate zavisi od raznih faktora, pre svega grada u kome se firma nalazi, zatim od oblasti delatnosti same firme, itd. Tako npr. plate u Minhenu su generalno veće od plata u Berlinu, ali su zato i troškovi života u Minhenu veći, plate u farmaceutskoj industriji su veće od ostalih itd.

Što se tiče gradova u kojima ima smisla tražiti posao, to su generalno veliki gradovi (Berlin, Minhen, Hamburg). Naravno IT poslovi postoje i u drugim gradovima ali u primetno manjem obimu. Meni je recimo trenutno potencijalno interesantan Diseldorf koji se nalazi na šestom mestu na Mercelovoj Quality of Living listi, a život u njemu je dramatično jeftiniji nego život u Minhenu. Naravno, pronaći dobro plaćen posao u ITu u manjem gradu (pogotovo bez znanja jezika) je znatno veći izazov.

Korisni linkovi:
Kununu
Xing
Stepstone
Nemacki Kutak
Anelin tekst za Netokraciju

Porezi i Bruto vs Neto

Jedna kompleksna tema o kojoj bi se moglo naširoko pričati. Dakle, prilikom potpisivanja ugovora sa vašim poslodavcem, vi se dogovarate za vašu bruto zaradu, a koliko ćete zapravo videti na svom bankovnom računu, zavisi od poreza. U zavisnosti od toga kojoj poreskoj kategoriji pripadate, vaša plata može biti veća ili manja. Kategorije su sledeće:

  1. Samci bez dece
  2. Samohrani roditelj
  3. Osoba u braku koja zarađuje znatno više od svog supružnika (vidi 5.)
  4. Osoba u braku koja ima srazmerno sličnu platu kao i supružnik
  5. Osoba u braku koja zarađuje znatno manje od svog supružnika (vidi 3.)

Verovatno najbolji i izuzetno precizan sajt za računanje vaše buduće neto plate je Brutto Netto Rechner, tako da vam toplo preporučujem njegovo korišćenje. Kao ideju o porezima u Nemačkoj, uzećemo recimo godišnju bruto platu od 70.000€ (mesečno 5.833,33€) kao primer, kako bi vam dao mesečne iznose za različite kategorije (u primerima dole, odabrao sam starost 40 godina, bez crkve, kategorije 2-4 sa jednim detetom).

  1. 3.379,50 €
  2. 3.470,52 € 
  3. 3.903,32 € 
  4. 3.393,16 € 

U slučaju da ste ponosni roditelj, napominjem da imate pravo na tzv. Kindergeld, trenutno 204€ po detetu. Takođe jednom godišnje u zavisnosti od poreske kategorije imate pravo (a za neke je i obavezno) podnošenje poreske deklaracije, čime možete dobiti natrag popriličnu svotu novca.

Još jednom, ovo je jedna veoma opširna i kompleksna tema, odlične tekstove o tome imate recimo na Blogu Nemački Kutak.

Viza

Sa srpskim pasošem trenutno je legalno baraviti u Nemačkoj max 90 dana u 6 meseci. To je dovoljno za potencijalne on-site intervjue i sl. ali za legalan boravak, neophodno je izvaditi nemačku vizu. Sam proces apliciranja verovatno više nije isti kao i pre tri godine, tako da je za sveže informacije zasigurno najbolje posetiti sajt nemacke ambasade.  U svakom slučaju, spremite se za gomilu papirologije, što je zapravo odlična priprema za potencijalni život u Nemačkoj, koja je verovatno svetski šampion birokratije, tako da, ako želite pobeći od iste, nema potrebe da dalje čitate ovaj tekst 🙂 Što se vize tiče, fakultetska diploma i bruto plata od min. 50.800€ godisnje, omogucice vam dobijanje tzv. plave karte i dramatično lakšu proceduru, ne samo dobijanja vize, već i kasnijeg dobijanja trajnog boravišta, koje sam ja zahvaljujuci B1 nivou jezika dobio posle samo 22 meseca, dok za ostale sa plavom kartom taj period iznosi 3 godine (i u tom slučaju, za dobijanje trajnog boravišta neophodan je barem A1 nivo poznavanja jezika).

Učenje Nemačkog

Okay ovo je totalna individualna kategorija, nekome je možda potrebno nekoliko meseci da potpuno savlada jezik, a nekome nije dovoljan ni ceo život (hint: Oscar Wilde). U mom konkretnom slučaju, ja sam nemački učio kao manje više hobi, pohađajući kurseve jezika (A1.1, A1.2, A2.1, A2.2, B1.1, B1.2, B1.+). Dakle izbrojah ukupno 7 kurseva koje sam lično pohađao, svaki od njih trajao je nekoliko meseci, i takav vid učenja vam nipošto ne bih preporučio. Mnogo efikasniji su individualni časovi, gde ćete svakako dramatično brže napredovati, ali naravno, moraćete uložiti i više vremena i truda. Po mojoj slobodnoj proceni do nekog A1 nivoa može se stići posle par meseci učenja, a cenim da vam je za profesionalno obavljanje neke delatnosti neophodan B2 nivo, do koga se može stići recimo za dve do tri godine, ali opet to je veoma veoma gruba procena i zavisi od vaših individualnih sposobnosti, radnih navika i sl. U svakom slučaju, ono što svakako mogu da vam preporučim to su Hueber udžbenici, dakle bilo Schritte International, bilo Menschen i kasnije Sicher. I da, iako kao IT-evac u pojedine delove Nemačke (čitaj Berlin) možete otići faktički samo sa poznavanjem engleskog, zbog komunikacije sa državnim institucijama, traženja stana i sl. cenim da je makar osnovno poznavanje Nemačkog apsolutno neophodno. Ja sam npr. pre selidbe već imao Goethe B1 sertifikat i svejedno je bilo poprilično teško završavati stvari tamo gde je poznavanje nemačkog bilo neophodno.

Selidba

Okay, pronašli ste posao, sredili papire, sada još “samo” trebate pronaći odgovarajuci stan i vas novi život može da počne. I ništa, apsolutno ništa ne može biti dalje od istine od prethodne rečenice.

Traženje stana ovih dana u svim većim gradovima u Nemačkoj, a naročito u Minhenu gde ja živim je ogroman izazov. Ne radi se samo o cenama (a one su trenutno oko 2000€ mesecno za recimo prazan 3-soban stan), radi se o tome da za svaki stan trenutno aplicira bukvalno 300 drugih ljudi. I tu termin aplicira sa dobrim razlogom ne stoji pod navodnicima, za rentiranje stana vi bukvalno aplicirate, šaljete vaš ugovor za posao, tri poslednja slipa kao dokaz o visini plate, dokaz o redovnim uplatama za trenutnu kiriju, preporuku trenutnog stanodavca, zatim i nešto što se zove Shufa (nazovimo je vašim kreditnim bonitetom, za puno objašnjenje o čemu se radi bio bi mi potreban poseban blog post). Ukratko svašta nešto od vasih privatnih podataka koje teško da biste podelili i sa svojim najboljim prijateljima, ali ovde ćete morati sve te podatke slati potpunim neznancima u nadi da će se neko smilovati i zakazati vam termin za obilazak stana. Kada se to desi, to znači da ste ušli u uži izbor od nekih 30 osoba, tako da ćete verovatno imati ugođaj grupne posete sa još 10tak drugih ljudi, gde ćete malo baciti pogled na stan, upoznati svog potencijalnog budućeg stanodavca, predstaviti se, sve u nadi da ćete ostaviti dobar utisak i eventualno dobiti ponudu da rentirate stan.

Naravno odraditi sve ovo pre same selidbe za Nemačku gotovo je nemoguće, tako da vam preostaju alternativne opcije u vidu znatno skupljih stanova koji su po pravilu namešteni i koji se po pravilu lakše dobijaju. Primer jedne takve agencije u Minhenu je Mr. Lodge, tu možete uzeti lep, namešten stan za prvih 6 meseci vaseg boravka u Nemačkoj, po cenama koje su recimo 30-50% veće od cena kod ostalih stanova.

Bilo kako bilo, za bilo kakav stan, neophodno je obezbediti depozit u iznosu od 3 mesečne rente, a zatim i uložiti novac u opremanje stana. To znači da za ulazak u stan čija mesečna renta iznosi 1500€, treba odmah izdvojiti 6000€ (4500€ kaucija i 1500€ renta za prvi mesec). Stanovi se po pravilu izdaju potpuno prazni, po pravilu bez kuhinje, tako da, računajte da ćete potrošiti jos par hiljada eura za opremanje. Sve u svemu, ako nemate barem 10.000€ u šteku, a želite život dostojan čoveka, nemojte ni pomišljati da se selite ovamo! Btw portala za pretragu stanova ima nekoliko, verovatno najpopularniji je immobilienscout 24.

Mesečni troškovi 

Okay ovo je individualna kategorija i poprilično zavisi od vašeg životnog stila, grada u kome živite i sl. Što se okvirnih cena u različitim gradovima tiče, Numbeo je odličan izvor informacija koje smatram poprilično verodostojnim. Vaša kalkulacija eventualnih mesečnih troškova treba da uključi:
– Ukupnu cenu stana (sa grejanjem i pratećim troškovima). U oglasima ona je često označena sa Warmmiete ili Gesamtmiete
– Prevoz (npr. u Minhenu mesečna karta za centralnu zonu je oko 60€)
– Struju (zavisi naravno od potrošnje, u našem slučaju je reda veličine 50€ mesečno)
– Internet, zavisi od paketa, odokativno oko 50€ mesečno
– Mobilni paket (cene idu od 8€ mesečno za  Flat call+3GB prepaid do recimo 50€ mesečno za postpaid kod Telekoma)
– TV Pretplata, zakonski obaveznih 17.50€ mesečno
– Troškovi posedovanja auta (porez + osiguranje), minimum 300€ godišnje
itd.

Uz ovo naravno dodati hranu, odlaske u restorane (makar one gde ćete sa kolegama nešto pojesti tokom pauze za ručak), sasvim izvesno i časove nemačkog, itd. U slučaju Minhena, za jednu 4-članu porodicu na osnovu empirijskog iskustva tvrdim da sve ovo svakako prelazi 3000€ na mesečnom nivou!

Što se tiče nekakvog generalnog poređenja cena sa Srbijom, cene namirnica u super marketima su generalno uporedive sa Srbijom, to je pogotovo slučaj  u discount marketima tipa Aldi/Lidl. Neke namirnice su jeftinije, neke druge (npr. voće/povrće) su generalno skuplje, premda je imho i kvalitet bolji. Kozmetika i kućna hemija su svakako jeftiniji u Nemačkoj. Sve ostalo, naročito usluge su značajno do dramatično skuplje u Nemačkoj. Ono što ponekad posebno iritira je kvalitet tih usluga, koji je uprkos astonomskim cenama vrlo često ispod svake kritike, tako da je naći dobrog majstora, frizera i sl. u Minhenu gotovo nemoguća misija. Još jednom Numbeo je odličan izvor za razna poređenja, npr. Munich vs Beograd.

Kvalitet života

Vazduh. Voda. Javni Prevoz. Putevi. Institucije sistema. Pošta. Zdravstvo. Školstvo. Sigurnost.

Sve je tu i sve funkcioniše.

I to je to!??

Nekako imam problem da ljudima iz Srbije (a verovatno i samom sebi) objasnim šta je to kvalitet zivota i zašto ga treba tako puno platiti. Ne znam da li da počnem od onog osnovog kao sto su voda i vazduh? Možda bolje javni prevoz? U-Bahn je tu, S-Bahn takođe. Trebate stići sa jednog kraja grada na drugi tačno u toliko i toliko sati i možete sa popriličnom dozom sigurnosti znati da ćete stići tamo u zakazano vreme. A opet, možete sve to ignorisati i ići svuda biciklom. Infrastruktura postoji, broj ljudi koji je koristi je impozantan i brzina i lakoća kojom se svuda nacrtate vozilom na dva tocka je neverovatna. Lično sam gotovo celo leto praktično svuda išao biciklom, to se zatim produžilo i na jesen, a obzirom na globalno zagrevanje verovatno će trajati i cele zime. Moj auto je mesecima u garaži, i da tu i tamo ne putujem van Minhena, verovatno bih ga već odavno prodao.
Pošta. Pošaljes pismo danas, sutra je u 95% slucajeva na adresi. Amazon, poručis danas stigne danas ili sutra. Nema stajalo 3 nedelje na carini, nema špeditiranja i ostalih budalaština. Ne sviđa ti se sta si poručio, nalepiš retour nalepnicu koju si dobio uz pošiljku, predaš DHL-u i tvoje pare su gotovo sutra ponovo na tvom računu.
Slična prica manje vise važi i za zdravstvo, školstvo itd. itd.

Naravno da nije savršeno. Deutsche Bahn s vremena na vreme brlja. Na termine kod doktora se čeka, dobiti termin danas za danas kod specijaliste je manje vise mission impossible. Zubare mi bolje i ne spominjite. No speed limit na nemačkom Auto-Bahnu je više izuzetak nego pravilo. Državne institucije su često prebukirane, zaposleni su i tamo često nezainteresovani, da ne upotrebim neku grulju reč. Nemojte me terati da počinjem o brzini interneta i kvalitetu mobilne telefonije za koju je srpski Telenor nekoliko galaksija ispred. Kuriri često ostavljaju pakete kod komšija jer ih mrzi da se penju baš do vašeg stana. 95% projekcija u bioskopima su sinhronizovani na Nemački. Verovatno ce mi trebati 3 života da steknem nemačkog prijatelja. Bavarska je predivna ali i jebeno zatucana. Itd itd.

No svejedno, u odnosu na probleme koje imate u Srbiji, ovo su klasični First World Problems. Ko razume shvatiće.

Emigracija, da ili ne?

Često na ovom blogu citiram svog prijatelja Kukija pa ću to učiniti i sada: “Kao i uvek, izbor je samo tvoj” 🙂
Emigracija je ektremno kompleksno pitanje i izbor uopšte nije lak. Nemačka svakako nije savršena zemlja, ali poprilično sam siguran da savršena zemlja i ne postoji.

Selidba je trade-off. Jedne probleme menjate nekim drugim. Vaše prijatelje zamenicete čistim vazduhom. Burek sa sirom fenomenalnim avokadom. Vašu zadimnjenu kafanu sa sjajnom kafom sveže okrečenom kafeterijom sa nekakvom tamnom bljuzgom. Ukratko, nešto lepo ćete dobiti, nečeg ružnog ćete se otarasiti. Ali i obrnuto. Nažalost.

Sto se Nemacke tice, ona svakako nije za svakoga. Ponekad se i pitam da li je i za mene, i da li bih da moja draga nije lekar uopšte ostao ovde. Zapravo, sada kada znam koliko je teško stići do lekarske aprobacije, kada bih vratio vreme unazad, mislim da bi svojoj dragoj 2012 godine pocepao knjige za učenje jezika i rekao da pređe na IT, jednostavnije je. No to je već tema za jedan drugi blog post, ovaj je i bez toga dovoljno dug.

Cilj ovog blog posta bio je da vam pružim što je moguće više polaznih informacija, kako bih vam približio ono što vas potencijalno čeka selidbom u Nemačku. Odluku o tome naravno možete donete samo vi, a koliko jedna takva odluka ima smisla, to svakako zavisi od vaše životne situacije i vaših želja, tu vam ja svakako ne mogu pomoći.

No ono što svakako mogu reći, po mom skromnom misljenju, ako ste već zasnovali porodicu u Srbiji, uživate u blagodetima IT-a u Srbiji (citaj plata 10 puta veca od prosečne), a vaša bolja polovina pritom nema izgledne šanse da dobije posao u Nemačkoj, onda se usuđujem reći da Nemačka, a Minhen pogotovo verovatno nije najbolje rešenje za vas. Switch sa plate od (par) hiljada evra u Srbiji, na život sa jednom platom, pa makar to bila i odlična plata jednog Software Engineera u Nemačkoj, to jednostavno boli. 


Dve Godine

Na današnji dan, pre tačno dve godine, spakovali smo sve ono što se može spakovati u jedan auto i jednostavno otišli, možda i zauvek.

Voleo bih da mogu da upotrebim nekakvu frazu, da smo u auto ubacili nekakve snove, želje i nadanja, ali to bi verovatno bio težak bullshit. Kada u 42oj godini počinješ svoj kompletan život ispočetka, teško da možeš pričati o nekakvim snovima koje do tada nisi ostvario ali ćeš ih kao ostvariti tamo negde gde će ti kao biti bolje.

U auto nisam mogao staviti ni svoje knjige, ni gadgete, ni tone dečjih igračaka, ni albume sa slikama i uspomene sa dalekih putovanja. Ali stavio sam ono najvrednije zbog čega sam se uostalom i otisnuo na ovaj put i zbog čega će sve ovo možda jednoga dana imati smisla.

Još uvek imam fotku, selfi, koju je draga napravila kada smo popunili i poslednju rupu u autu, nekako se ugurali unutra i upalili motor. Na licima i sada mogu pročitati i sreću i tugu, ali i bes i očaj. Pored mene đak generacije, nekada odličan student medicine, osuđen da se godinama potuca po šumadijskim vukojebinama, bez i trunke šanse da dobije posao u rodnom gradu. Majka deteta koje se leči od leukemije, kao da je nekoga ikada bilo briga. Na zadnjem sedištu starija sestra koja je prigrlila mlađu, budući inženjeri, doktorke, šta god. Budućnost neke druge zemlje.

Dve godine je prošlo i dobra je prilika da se malo sumiraju utisci, da se napiše koja reč o životu u Minhenu, o platama, o stanovima, o lekarskoj aprobaciji, o školama … ali ne vredi, neki drugi put valjda. Jer ta fotka me prosto proganja i ponovo budi taj, kao što rekoh ranije, užasan osećaj gorčine. Gorčina, jer smo dozvolili da nam zemljom vladaju bahati, glupi, sebični, drčni ljudi, da lagano ne činivši apsolutno ništa zajedno sa njima potonemo u blato.

Jamiroquai po treći put među nama

Dočekasmo konačno i to – Jamiroquai još jednom i ovaj put za promenu u Minhenu!

Prvobitno koncert je bio zakazan za 16.11.2017., a obzirom da je moja mlađa ćerka takođe među fanovima, karte smo pazarili još u martu. Nažalost, zbog promuklosti JK-a na naše veliko razočarenje koncert je otkazan – tačnije prekinut posle samo jedne otpevane pesme. Srećom uskoro je zakazan novi, za 9.01. a ovaj put zbog još uvek svežih sećanja sa prethodnog koncerta kada su Nemci na ulazu u neverici vrteli glavom videvši naše dete (dopremivši nam pri tome i čepove za uši uz komentare kako smo užasno neodgovorni roditelji), ovaj put išli smo na sigurno – dakle samo draga i ja i mesta naravno ispred bine. 🙂

Ovo nije moj prvi post o JKu, zapravo imao je tu čast da pišem o njemu još prilikom prvog koncerta u Bgdu, sada već davne 2005 godine. Iako je od tog koncerta prošlo sada već 12 godina, traume užasno neakustične hale sajma u Bgdu i ljudi koji su skakali unaokolo sa cigaretama u ustima i dalje su tu (nažalost to nije bio jedini koncert na sajmištu).
Moj drugi koncert JKa bio je u Bgd Areni 2013. godine. Lokacija dramatično bolja od nesrećnog sajmišta, JK malo zreliji (da ne kažem matoriji), mi nažalost takođe.

Sinoćni koncert u Minhenu bio je sjajan, toliko drugačiji od onih u Beogradu da sam sinoć pregledajući snimke sa iPhonea jednostavno želeo da podelim svoje još uvek veoma jake utiske. Pušenje u hali je naravno kao i na većini drugih mesta zabranjeno, na ulazu imate prostor za garderobu, piće se služi isključivo u plastičnoj ambalaži za koju se naplaćuje kaucija reda veličine 2€ po čaši, nju naravno nakon koncerta vraćate i dobijate svoj novac natrag. Trebam li reći da nakon koncerta nećete videti ni jednu bačenu čašu za razliku od Srbije gde ćete standardno gaziti po plastici posle koncerta. No želim pisati o nečem drugom.

Listajući svoje snimke neposredno nakon koncerta, nisam mogao a da ne primetim koliko se tehnologija promenila u polednjih 12 godina. Taj napredak ne ogleda se samo u fantastičnim vizuelnim efektima na samom koncertu već i u kvalitetu samih snimaka iz koncertne sale. Svoj prvi koncert snimao sam legendardnom Nokiom 3650, za naredna dva koristio sam iPhone6 odnosno današnji (i nekih godinu dana stari) iPhone7.

Što se napretka tehnologije tiče, slika govori više od 1000 reči, dovoljno je samo uporediti snimke sa koncerta u Areni 2013. u odnosu na ovaj od sinoć. Na samoj bini tada bio je prisutan jedan ekran na kome su išli razni efekti ili video snimci (tipa. vožnja Porsheom kroz pustinju) u odnosu na kompjutersko ludilo od sinoć koje je rečima teško i opisati.

Takođe i sami uređaji za snimanje prošli su neverovatan put, od Nokie 3650 (Symbian OS) sa kojom ste mogli napraviti snimak ograničene rezolucije ali i trajanja, do današnjih 4k snimaka koji traju onoliko koliko memorije imate na svom telefonu. Obzirom da još uvek posedujem originalne snimke sa sva tri koncerta, poželeo sam da snimke podelim posredstvom Google Photos, možda ne i najsrećniji izbor, ali u 2018. godini nije se lako ni opredeliti obzirom da postoji možda i previše opcija (Flickr, Google, FB, Twitter, …).

Jamiroquai, Munich, Jan 2018. (iPhone7)

Jamiroquai, Beograd, Jun 2013. (iPhone6)

Jamiroquai, Beograd, Jun, 2005. (Nokia 3650)

I za kraj još par ličnih utisaka sa sinoćnjeg koncerta. Ovo je bio prvi koncert JK-a u 2018, što je možda bio jedan od razloga što su tako puni volje i energije otprašili za sve pare. Svirka kao i ozvučenje bili su savršeno podešeni, vizuelni efekti pomalo i preterani. No nekako nisam uspeo do kraja uživati u svemu tome. Nazovite vi to Stokholmskim sindromom, ali meni je pomalo nedostajala ta “sirova” energija i emocija koju mozes videti u nešem Bgdu.

Uzgred JK jako često ističe loše strane napretka tehnlogije što je posebno slikovito predstavljeno na spotovima sa poslednjeg albuma Automaton. Bilo je zadovoljstvo pogledati jednu dekadu unazad i uveriti se i u neke dobre stvari napredka tehnologije, kao npr. uspomene koje napravi gedžet koji stane u mali dzep. No zbog mnogih drugih tehnoloških “novotarija” poput selfi sticka, snap chata i današnjeg Instagrama, ponekad poželim da sam otišao u večna lovišta barem jednu deceniju ranije 🙂

12 meseci kasnije

Baveći se gotovo pa tradicionalnim novogodišnjim sređivanjem Bloga, skapirah da je prošlo tačno 12 meseci od ovog posta, gde sam taksativno naveo sebi ali i drugima naše razloge da napustimo Srbiju. Opredelili smo se za Nemačku, pre svega jer je draga lekar a tu bi u slučaju da verujete našim medijima trebalo najlakše doći do posla. Minhen bez nekog posebnog razloga, tu sam našao posao kao Software Engineer u skroz cool firmi, bio sam nekoliko puta pre toga kao turista i grad je manje više okay.

Dvanaest hiljada ev.. ovaj hoću reći dvanaest meseci kasnije, red je da pomalo pogledamo unatrag i sumiramo utiske, da li smo dobili ono zbog čega smo došli, da li je sve ovo imalo smisla ili ne.

Prvo da kažem, kada smo se selili za Minhen, naš plan bio je u fazonu, dođemo ovde, budemo tu par meseci, vidimo da li nam se sviđa, ako ne palimo natrag ili jednostavno idemo dalje. Slušajući moje ideje, jedan od mojih drugara odavde odgovorio mi je rečima (parafraziram), Dinke, mi smo 4 godine ovde, ali i dalje nemamo predstavu hoćemo li se sutra vratiti za Srbiju ili jednostavno otići negde drugde. I to je možda i najbolji opis situacije u kojoj se trenutno nalazimo.

O nekim dešavanjima već sam pisao ovde na Blogu, konkretno o užasima potrage za stanom u Minhenu. Nakon što smo 6 meseci bili primorani da plaćamo premijum cenu u veoma skupom smeštaju, nekako smo uspeli naći nekoga ko će nam izdati stalni i (nešto) povoljniji smeštaj. Smeštaj koji je naravno (kako se u Nemačkoj stanovi standardno izdaju) bio apsoluno prazan, bez nameštaja, kuhinje, bez i jebenog grla za sijalice, tako da smo dobar deo svoje ušteđevine uložili u opremanje istog (Bože hvala ti za Ikeu). Ali kao što sam i naveo u zaključku prethodnog posta, život sa jednom platom, pa makar to bila i odlična developerska plata, u situaciji kada gotovo pola svoje neto plate dajete za rentu, život u najskupljem gradu u Nemačkoj svodi se faktički na puko preživljavanje.

I sada, na kraju godine kada obično svodite račune šta ste napravili u prethodnoj godini, imam težak zadatak da donesem sud o godini koja je barem finansijski gledano bila totalni fijasko. No ipak, to je takođe bila i godina koju smo proveli živeći u normalnoj i uređenoj državi (da ne idem u detalje šta to znači, morao bih napisati još jedan post). Godina u kojoj su moja deca uspela bez većih problema naučiti i nemački jezik i ući u njihov školski sistem. Godina gde sam konačno izašao iz svoje zone komfora kao developer i naučio tonu novih stvari na svojim novim projektima. U najkraćem, Godina u koju je zbog intenzita stvari koje su se dešavale stalo nekih 10 godina običnog, “normalnog” života koji smo uglavnom vodili do pre 12 meseci.

U postu od pre godinu dana, imao sam zadatak da u moru reči odaberem onu koja će oblikovati 2017. i moj izbor bilo je ovo dole.

Ali nakon ovih 12 meseci moram malo izokrenuti onu foru iz filma “Mi nismo anđeli” u fazonu Hrabrost, hrabrost, ali i ludost! Jer zaista, nakon svih ludosti koje sam prošao u životu počev od ratova, bede, sankcija do lečenja deteta od leukemije u zemlji Srbiji, mislim da bi bio red da se za promenu manemo hraborsti i ludosti i zatražimo nešto drugo. 🙂

Ne znam iz kog grada/zemlje ću pisati post sledeće godine u ovo vreme. Nisam baš uveren da će to biti Minhen, možda neki drugi grad u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Americi … a iskreno ne smatram smakom sveta ako to bude i Beograd, jer koliko god to bilo teško priznati iz ove perspektive, život u Srbiji takođe ima i prednosti kojih niste baš tako svesni dok živite u njoj.

No kako god, pun energije i optimizma spremno čekam novu 2018. što naravno želim i vama.

Srećno!

Život u Minhenu

Kada bih ceo post morao sažeti u samo par reči (programerskim rečnikom tl;dr) bilo bi: teško je, komplikovano, na momente i beznadežno. Ali ipak, ni crno ni belo. Sivo.

Prvo da krenem od radnog vremena koje je od 9 – 18h sa ponegde i obaveznom pauzom od sat vremena. Srećom u mojoj firmi postoji fleksibilnost da ovo donekle pomeraš kako tebi odgovara, ali to i dalje ne menja činjenicu da ćeš veći deo dana provesti daleko od sunčevih zraka, tako da propustaš i ono malo sunca što bi jednog programera moglo uhvatiti. Sva sreća pa je vreme u Minhenu … well odlično ako planirate da sedite od 10 – 19h u kancelariji 🙂 Vikendi su zaista sjajni, ali kada ste “gušter” sa dobrim delom tehnologija koje na novom poslu morate koristiti, oni dobrim delom ponovo prođu ispred knjige (tj. one virtualne). Srećom pa je ekipa na poslu zaista sjajna, potpuno internacionalna, samo u mom timu imamo ljude sa 4 kontinenta! To je donekle i loše pošto je moj Nemački zbog toga još uvek tamo gde je bio i pre nego što smo se doselili ovde (a možda sam čak pomalo i nazadovao). U svakom slučaju, što reče neko od kolega emigranata na Twiteru, ništa ti toliko ne sprži mozak koliko kada nakon celodnevnog korišćenja engleskog moraš iznenada da se u potpunosti switchuješ na nemački, bilo u prodavnici, bilo kad iznenada primiš poziv od nekog agenta nekretnina (naravno vezano za potragu stana sa čime se sada intezivno moram baviti).

Kad smo već kod potrage za stanovima, moram da priznam da sam bio u potpunosti informisan da iznajmiti stan u Minhenu neće biti lako, ali da će biti ovoliko beznadežno teško, to iskreno nisam očekivao. Poprilično sam siguran da sam do sada poslao barem 200 mailova preko raznih sajtova za nekretnine (najčešće immobilienscout24.de), od čega smo ukupno do sada dobili odgovor i bili u prilici da pogledamo 3 (i slovima tri) stana. I naravno da su nas za svaki od ta tri glatko odbili. Ne pričamo o nekakvim socijalnim stanovima, pričam o veoma skupim stanovima gde cena kvadrata opušteno ide preko 20€/m2 tako da za stan od tipa 70 zajedno sa pratećim troškovima (grejanje, garaža i sl.) to opušteno izađe na 1700 evra. Ne pričam o nekom fensi kraju u Minhenu (tu je tek posebna priča), pričam o bilo kojem kraju, o stanovima gde od “opreme” dobijete ako ste bas srećni kuhinju, ali najčešče potpuno prazan stan, bez i jebenog grla za sijalice!

Situacija nije mnogo bolja čak ni u mestima u okolini Minhena. Pošto prevoz funckioniše tako dobro, onda se bilo šta što je iole blizu S-Bahnu izdaje tek za nekih 100-200€ jeftinije nego u samom centru Minhena. Poznanica sa twitera nedavno je prijavila da plaća 900€ 3soban stan u mestašcu na 65km od Minhena, bez bašte ili garaže. Ludilo!

Ali to sa cenama je tek jedan deo priče. Drugi deo je apsolutni manjak stanova, gde za stan koji izgleda pristojno na pristojnoj lokaciji uredno “aplicira” barem još 100 drugih ljudi. Zapravo, ovde reč aplicira uopšte ne bi trebalo da bude pod navodnicima, ovde poseta stanu koji želite iznajmiti izgleda kao kad aplicirate za posao!

Od vas se naravno očekuje da ćete prilikom posete stana uz popunjavanje svakojakih upitnika (koji veoma zadiru u vašu privatnost), u slučaju da ste zainteresovani takođe obezbediti:

– Schufu (nešto poput boniteta ili izveštaja iz kreditnog biroa kod nas, ukratko dokaz da nikome ništa ne dugujete)
– Dokaz o vašim neto primanjima (najčšće slip za poslednje 3 plate).
– Dokaz da ste stalno zaposleni sa sve ugovorom koji ste potpisali sa svojim poslodavcem
– Dokaz o tome da uredno izmirujete svoje kirije kod trenutnog stanodavca
– Pisana preporuka od trenutnog stanodavca

Moram napomenuti da sam spomenutu Schufu nabavio tek pre dva dana (jer mi je predočeno da bez toga apsolutno nijedan stan neću dobiti), iako je u pitanju manje više prazno parče papira, imajući u vidu da sam Srbin koji tek dva meseca živi u Nemačkoj. O tome kako sam je dobio bolje i da ne pričam, zamislite taj nivo “privatnosti” kad na sajtu nekakve agencije morate uneti ne samo ime banke, broj računa i sl. već čak i pin kod (da dobro ste pročitali) kojim će se njihov web-app ulogovati na vaš e-banking, proveriti vaša primanja, vaše uplate za stanarinu i izvući listing. I tako svaka šuša koja je vlasnik vaše nekretnine uredno zna vaša primanja, da li ste ovog meseca možda malo zakasnili sa plaćanjem, ukratko sve ono što bi ste možda sakrili i od svog najboljeg prijatelja, morate ostaviti na uvid nekakvoj agenciji za nekretnine ili vlasniku stana koji bi vam ga potencijalno izdao je normalna pojava?!! Fuck jebote!

Jedan od retkih odgovora koji pokazuje razmeru problema sa stanovima, 120 ljudi koji je pokusalo da iznajmi isti stan.

Ah da, tu je takođe i sveprisutna pojava kod nemačkih stanova da često i u 100m2 često imate samo trosoban stan (ponekad i samo dvosoban) tako da mi se dešavala i situacija da gazda prosto ne želi da mi izda stan jer brine da će se moja jadna deca gurati u samo 80m2 (no joke mogu poslati screenshot ko mi ne veruje) 🙂

Bottom line, morali smo produžiti svoj privremeni smeštaj preko Mr. Lodge do Juna i to će sasvim izvesno biti poslednje produženje, ne samo zato što naš trenutni gazda posle toga ima neke druge planove sa stanom, već i zbog toga što plaćati takve cene čak i u Minhenu smatram ludilom.

U prethodnom postu znam da sam spominjao (ne)znanje Nemačkog kao potencijalno veliki problem. Taj problem je posebno izražen baš kod izdavanja stana. Što reče moj kolega, tu čak stičem utisak da se uopšte ne radi o tome da ste vi Srbin (od kojih je kao što znamo jedini gori Sotona lično), jednostavno vi ste stranac, ne pričate savršeno nemački, on mora sa vama da se cima, da nešto ponavlja, priča sporije … čemu kad je tu barem 10 njegovih sunarodnika od kojih će uzeti iste pare kao i vama. Što je najgore, slična priča sa jezikom je apsolutno svuda, ne pričam samo o državnim institucijama što je donekle i očekivano, pričam o podršci za telefon, banci … bukvalno od X razgovora koje sam imao sa raznim firmama po raznim osnovama, samo jednom mi se desilo da je neko sa druge odmah ponudio da pričamo na engleskom (i naravno da je u pitanju bio Apple). 🙂

I da, tu je ta opšta pojava da postoji samo jedan način da se nešto izvede (obično najkomplikovaniji mogući) i nikako drugačije. OKay možda su nas godine života u Srbiji toliko sjebale da u svemu vidimo način da se nešto (uključujući i zakon) nekako zaobiđe, ali ako postoji jednostavniji način da se nešto nekako uradi, zašto komplikovati? Primera radi, mislim da bih lakše diplomirao nuklearnu fiziku nego što sam naučio koliko svako od nas treba platiti kartu ako se vozi gradskim prezovom i želi da otkuca stripe na automatu. O problemima sa školom npr. kako ubediti nastavnike da vaše dete zna nemački dovoljno za početak i da će svakako bolje napredovati u odeljenju sa Nemcima nego sa Sirijcima, bolje i da ne pričam, još se nismo pomerili sa početne tačke a kako stvari stoje i nećemo. Jednostavno, oni koji o vašoj deci odlučuju nemaju ni trunku fleksibilnosti, na vama je da se borite ili da jednostavno odustanete.

Sve u svemu, iako kad me prijatelji iz Srbije pitaju kako je, često sarkastično odgovaram sa, evo, borimo se, upravo ređamo džakove protiv poplava meda i mleka, ne, nažalost ovde nije med i mleko. 🙁

Naravno, sjajno je živeti u zemlji gde neke stvari ipak veoma dobro funkcionišu. Poručite knjigu sa Amazona, rok isporuke 3 dana, bez dodatnih troškova. I ne samo Amazon, apsolutno sve, apsolutno savršeno. Prevoz na momente izgleda nestvarno dobro. Apsolutno ceo grad je ispresecan biciklističkim stazama, bicikli su do te mere u upotrebi da često kad ujutru pijem kafu pre posla, krenem brojati sa prozora i otprilike izbrojim podjednak broj automobila i bicikla koji projure ispod prozora. Takođe jutro u (skoro pa) centru Minhena (Haidhausen), u ulici gde prolaze i tramvaji gde vas budi cvrkut ptica i gledate kako veverice skakuću po drveću!

Naravno i twitovi iz matice u ovoj borbi dobrano pomažu, naposletku zamislite da neko blokira Schwabing West ili Sendling jer Vu … ovaj Angela Merkel drži predizborni skup u Audi Areni? O duvanskom dimu, plaćenim navijačima i svim ostalim lepotama matice zbog koje smo tu gde jesmo bolje i da ne govorim. Jednostavno kvalitet vazduha, namirnica, gradskog prevoza (koji je zaista fantastičan), zdravstveno osiguranje i naposletku poverenje u institucije je nešto što nas još uvek veoma čvrsto drži ovde uprkos problemima.


Jutarnja šetnja Marien Platzom

Ali moram da priznam da se sa jednom platom, bila to makar i odlična developerska plata, život u Minhenu gotovo svodi na puko preživljavanje. Naravno, još jednom, sve ovo pričam iz pesperktive jednog developera. Kapiram da je za nekoga ko je u Srbiji imao 20k din mesečnu platu činjenica da može napuniti korpu u prodavnici, priuštiti sebi iPhone, piće i parče torte u kafiću dovoljna da bude srećan, ali iz developerskog ugla to su stvari koje odavno ne smatramo dovoljnim. Često u šali volim da kažem da ću biti verovatno prvi gastos koji se vratio iz Nemačke sa manje para nego što je imao kad je otišao, ali trenutni status je nažalost takav i to će promeniti tek posao moje bolje polovine koja je lekar. Naravno, pod uslovom da pre toga pronađemo nekoga dovoljno hrabrog da nam izda stan 🙂

Loan Approval Rating

The loan approval is based on the lenders judgement after the necessary analysis. However, these calculations can take up to six weeks, depending on the type of loan. The loan approval is also subject to any conditions imposed by the lending institutions. For example, a borrower who intends to apply for an advanced credit facility from an individual bank might find the procedure for such applications quite demanding, as the individual bank can have a very strong impact on the level of credit extended to a borrower, and that’s why some people is going for exterior and private borrowers, that offer  emergency same day loans so they can get loans in a more easy way.

The credit risk-weighting

In line with the guidelines of the Bank of England, the Board has determined that a borrower’s credit risk should be calculated by reference to the ratio between his credit quality and that of other individuals, or of the average of the credit quality of those individuals. As explained above, the ratio of the borrower’s credit quality to the average of the credit quality of other borrowers might have an adverse effect on the valuation of a loan or other financial instrument where the borrower’s credit quality is highly above the mean. The Board decided that it would make this adjustment in the formula to better reflect the riskiness of the risk being taken by the borrower.

A number of the amendments proposed in the preamble to the Board’s new Regulation are consistent with existing law.

The amendments in the preamble are as follows:

1. Section I of Part I of Chapter V of the Regulations is amended to read as follows:

‘Article I.1 Regulation (EC) No 648/2007 of the European Parliament and of the Council of 13 April 2007 on the Community’s capacity to develop and to co-operate with respect to the application of the principles and the scope of the common market in air passenger transport, in particular air navigation services, and repealing Council Regulation (EEC) No 1291/EEC of 28 March 1986 on the Community’s capacity to develop and to co-operate with respect to the application of the principles and the scope of the common market in air passenger transport’.

(35) Directive 92/96/EEC of 29 November 1992 concerning the co-ordination of the civil aviation policy of the Community (27) provides for the application of Community rules, in particular on safety, in the field of aircraft accident investigation.

(36) Directive 96/28/EC of 26 December 1996 laying down specific provisions relating to the rights of aircraft operators and the duties of carriers of aircraft in respect of passenger registration (28) contains the basis for national requirements in this field. (37) Directive 96/21/EC of the European Parliament and of the Council of 30 June 1996 concerning the organisation of the European Parliament and of the Council of aviation safety (29) contains the basis for Community requirements in this field. (38) Directive 1999/75/EC of the European Parliament and of the Council of 26 April 1999 amending Directive 91/250/EEC concerning the safety requirements applicable to air navigation services (30) establishes technical requirements for the safe operation of all types of aircraft, including civil aircraft. (39) Directive 2002/57/EC of the European Parliament and of the Council of 17 November 2002 on the coordination of regulations on aircraft civil aeronautics and aeronautical information services (31) contains provisions on technical requirements for the safe operation of aircraft in accordance with Annex II of Directive 1999/75/EC.

O “katoličkom” Božiću i drugim demonima

Ovaj post posvećujem drugaru koji je juče na “srpski” Božić izjavio da ga on slavi 7. januara jer su ga tako slavili njegovi roditelji, njegovi baba i deda, njegovi preci generacijama pre njega, a tako će ga slaviti i njegova deca, unuci i generacije koje dolaze. Sedmog i nikako drugačije, to je deo tradicije, jedino tako je ispravno.

Lepo, jedino što nema veze sa životom, obzirom da su preci spomenutog drugara Božić slavili 25. decembra sve do 1919. kada su odjednom Božić proslavljali 7. januara, a deca ili bar unuci spomenutog drugara ako se ništa u SPC radikalno ne promeni, od 2101. godine slaviće Božić 08. januara! No idemo redom.

Okay verujem da i vrapci na grani znaju da ne postoji stvar kao što je katolički ili pravoslavni Božić. Katolici kao i veći deo hrišćanskog sveta Božić slave po gregorijanskom kalendaru (kalendar koji koriste vlade i građani celog civilizovanog sveta), SPC pak i dalje koristi stari julijanski kalendar napravljen po diktatu Julija Cezara. Razlika između dva kalendara trenutno je 13 dana, tako da, ono što je našoj crkvi 25. decembra, nama ostalima je 7. januara. Slično važi i za “Srpsku Novu godinu”, ona je 01. januara po SPC (julijanskom) kalendaru, što mu dođe 14. januar po gregorijanskom. Dakle doda se 13 dana i to je to? Khm, našalost nije tako jednostavno.

Gregorijanski kalendar nastao je faktički reformom julijanskog kalendara, kako bi se premostila greška (koja se akumulirala vekovima) između kalendarskog i realnog trajanja godine koja u proseku zapravo traje 365,242199 dana. S tim u vezi, godine 1582. papa Gregorije izdao je sledeću naredbu koja između ostalog kaže sledeće:

1. Iz kalendara će se izostaviti 10 dana, tako da posle četvrtka 4. oktobra 1582. sledi petak 15. oktobar.
2. Prestupna je svaka godina deljiva sa 4, osim godina deljivih sa 100 kod kojih su prestupne samo one deljive sa 400.

Dakle ako zanemarimo stvari vezane za računanje Uskrsa i inicijalno pomeranje za 10 dana, jedina bitna promena u odnosu na postojeći julijanski kalendar jeste način računanja prestupnih godina. Po julijanskom svaka godina deljiva sa 4 je prestupna, dok je u gregorijanski dodat i uslov da ako je godina deljiva i sa 4 i 100, onda će biti prestupna samo ako je deljiva sa 400.

Zbog te razlike godine 1700, 1800 i 1900 u gregorijanskom kalendaru nisu bile prestupne, tako da danas razlika između gregorijanskog i julijanskog kalendara iznosi 13 dana, a od 2100 biće i celih 14 dana. Samim tim naša “vekovna tradicija” da slavimo Božić 7. januara (po gregorijanskom), biće promenjena već od 2101 godine kada će to biti 8. januar (jer je 2100 prestupna o julijanskom ali ne i po gregorijanskom), zatim iz istog razloga od 2201 biće 9. januara itd.

Inače gregorijanski kalendar nije odmah usvojen, isprva je prihvaćen samo u katoličkim zemljama (Italija, Španija, Poljska …) a tek kasnije u protestantskim. Kod nas gregorijanski kalendar zvanično je usvojen tek 1919. godine, pričamo naravno o državnim institucijama, ne o crkvi koja još uvek odbija bilo kakve izmene.

Takođe uvreženo mišljenje da su neke pravoslavne crkve poput Grčke, Bugarke itd. naposletku usvojile gregorijanski kalendar, međutim ni to nije tačno, i kao sve oko crkava i kalendara, jeste pomalo komplikovano 🙂 Naime obzirom da je došlo do opšteg svetovnog prihvatanja gregorijanskog kalendara, pravoslavne crkve su takođe želele reformu svog kalendara, naravno nipošto ne tako što će prihvatiti “papski” kalendar. S tim u vezi, našem naučniku Milutinu Milankoviću dat je zadatak da napravi novi kalendar što je on i učinio.

Milankovićev kalendar uzeo je za osnovu gregorijanski tako da u startu ne postoji razlika u datumima sa gregorijanskim kalendarom, ali prestupne godine računa drugačije i još preciznije u odnosu na realno trajanje godine. Na svepravoslavnom saboru održanom u Carigradu 1923. godine, ovaj kalendar prihvatile su pravoslavne crkve među kojima su Bugarska, Rumunska i Grčka ali nažalost ne naša i Ruska, tako da danas imamo šizofrenu situaciju da Srbi slave Božić po kalendaru rimskog imperatora a Grci po kalendaru koji je napravio jedan Srbin 🙂

Caught in a Germany

Safe in the light that surrounds me
Free of the fear and the pain
My subconscious mind
Starts spinning through time
To rejoin the past once again

Nothing seems real
I`m starting to feel
Lost in the haze of a dream

And as I draw near
The scene becomes clear
Like watching my life on a screen

Hello Victoria so glad to see you
My friend!

Eto bloga ponovo, nakon što sam ga uspešno ubio na desetogodišnjicu postojanja sa sve stihovima iz Blade Runnera. Sahranjen delom zato što ga je ubilo 140chr pisanije po Internetima, ali dobrim delom i zato što je epitet bloger u “nećete verovati” eri blogera sponzoruša za mene postao čak i uvredljiv.

Pa ipak, sada mu sledi vaskrs iz mrtvih iz jednog jednostavnog razloga – zato što ću ponovo imati o čemu da pišem. Pa da pređem odmah na stvar.

Palimo odavde!

Da, tako je. Nakon puno godina gunđanja na svakodnevnicu u jednoj sjebanoj državi, jednog jutra se probudiš sa 42 godine i dobiješ taj “odgovor na sva pitanja života i vaseljene”, i shvatiš da ni selidba u “elitni” deo prestonice, ni posao u američkoj firmi, ni sjajne kolege sa kojima provodiš svaki dan, da ništa, apsolutno ništa ne može da tebe i tvoju porodicu zaštiti od sranja kojim si okružen.

Pa ipak čak i sada, mnogi moji prijatelji i kolege smatraju da sam prosto sišao sa uma. Jer ljudi moji, ako neko posle 11 godina može napustiti zemlju, uključujući i sjajan posao u First Beat Media, firmu u kojoj je od samih početaka, sjajne kolege i platu, šta drugo može biti nego da je totalno odlepio. Jesam li?


Živim u Srbiji, radim za developersku platu, sve je pod kontrolom.

Priznajem, Srbija bi defitivno za neke mogla biti zemlja iz snova. Ako ste mladi, nemate dece, volite narodnjake, pušite kao Turčin a opet nekim čudom ste uz to i zdravi kao konj, dobro zarađujete i volite da gledate u zemlju dok hodate (jer ako daleko bilo gledate u nebo, cipele brzo uprlja pseća kaka), … moglo bi biti okay. I mnogi moji ortaci koji nemaju dece i manje više zadovoljavaju opisane kriterijume smatraju da je život u Beogradu skroz okay.

No pre ili kasnije čeka te susret sa surovom realnošću, ako nekim čudom zaobiđeš bahatog kretena na pešačkom, vođu navijača sa xyz krivičnih prijava, nekompetentnog doktora u domu zdravlja, dete koje je dobilo leukemiju ili polipe na žučnoj kesi, čeka te aflatoksin u mleku i vazduh sa ljubičastim oznakama na parametrima merenja zagađenja.


Jer crvena je za pič*ce!

Da idem još malo u detalje, pre par meseci čitajući jedan patriJotski nastrojen tekst, tipičan tekst napisan da nahvata što je moguće više klikova (sorry Miloše ali tako je), ostavio sam komentar sa par “hajlajtova” o stvarima od kojih mi se dobar deo desio samo te nedelje!

1) Zena mi je doktor i nikada u Srbiji nece naci normalan posao niti specijalizirati jer jednostavno ne ume da pliva u ovom sistemu. Nista partija, nista veze, pare ne dam 🙂
2) Prosao sam golgotu lecenja deteta od ozbiljne bolesti u Srbiji. Trebam li reci da 2007 u Srbiji nisi mogao uraditi MRI detetu koje je potencijalno imalo izliv krvi na mozak kao posledicu hemo terapije? Ili mozda da spomenem novije slucajeve dece koja se lece od leukemije gde se roditelji snalaze kako znaju i umeju za lekove? Trebam li spomenuti da im sve punkcije kostne srzi i dalje rade bez anestezije? Godina 2016 rodjaci!
3) Deca ce zavrsiti fakultete a posto ih IT ne interesuje, vec vidim njihovu veselu sudbinu u ovoj zemlji
4) Imam komsiju u zgradi (elitni deo Vracara btw) koji drzi otvorena vrata od stana, ker mu spava ispred vrata a stan jos uz to izdaje kao hostel. Kante sa prizemlja kradu na dnevnoj bazi a komsije u nedostatku istih za bacanje smeca koriste lift 🙂
5) Udjete u banku i kazete hocu pare a oni odgovore nema para. Okay meni se to nije desilo ali jeste mojoj baki. Da, tacno je, Svabe su svoje gradjane druge nacionalnosti ubijale, al nesto se ne secam da smo mi bili mnogo bolji u nedavnim ratovima cca 50 godina kasnije.
6) Penzija. Da super je, rintam po ceo dan za Amere, zaradjujem lepo, imam firmu sjajno. Jednom dana onemocam i ne mogu vise i ostaje mi ona ustedjevina koju cu imati da krckam do smrti i da se molim da ne zivim previse dugo. Moji roditelji za svoju penziju ne mogu ni lekove da kupe. Moja penzija sa mojim davanjima drzavi (preduzetnik) bila bi 10k dinara, sa time mogu da … uff 🙂
7) Zdravstveni sistem. Zena (lekar) se onesvesti nekoliko puta, zovem hitnu, hitna odbija da izadje na teren. Bel Medic dodje, sredi situaciju. Cijena, 22k din. (poseta nocu, infuzija, krvna slika) Jep, u Srbiji je svakako jeftinije ziveti. Ah da, posto imam i tumor na pankreasu i ja imam svako malo MRI koji eto zakazem i cekam samo godinu dana … ili prosto platim privatno. Yep, Srbija je jeftnija.
8) Ada je sjajna, biciklisticke staze su do jaja. Oh nailazi auto koji vozi 100 na sat biciklistickom stazom aaaaaa … okay zovem policiju … a ne evo ih tu su vec, parkirali su auto na sred biciklisticke staze i krkaju u restoranu pored.

Verovatno bi ovaj “rant” iz komentara mogao ići u nedogled sa najsvežijim primerima iz banke, prodavnice, vesti i sl. Hoćete li malo o stručnom savetu za spasavanje srpskog IT-a u kome sede poznati IT stručnjaci Vulin i Dr. Nebojša Stefanović? Ili možda želite jednu lepu pričicu o vađenju zdravstvene knjižice u Srbiji leta gospodnjeg 2016? Ili možda nešto prizemnije, hajde da pojedemo nešto u restoranu gde je pušenje zabranjeno ali bez da smrdimo na duvanski dim ili da nekako kupimo jabuke na pijaci al da znamo da nisu otrovne, ili bre prosto da se provozamo trolama do centra grada ali da nekako uz to sačuvamo i ljudsko dostojanstvo?

Okay sapienti sat, ko je hteo skapirao je. Ko nije može prelistati moje starije postove o tome kako izgleda lečiti dete od leukemije u Srbiji, ili čuti priču moje supruge (doktor medicine), o tome kako izgleda biti đak generacije, a zatim otpušten kao trudnica, pa onda biti godinama bez posla, potucati se po Šumadijskim vukojebinama bez ikakve šanse da vam politički postavljeni poslušnici omoguće posao bliže kući i pored bolesnog deteta.

Naša sledeća destinacija je Nemačka, tačnije Minhen. I tu zapravo i nastupa moja želja za daljim pisanjem, jer oko Nemačke vlada jedna bajkovita priča, dobrim delom nerealna ali iz nekog razloga forsirana od strane medija (srećom sa dobrim delom realnog stanja sam već upućen tako da, nadam se da neće biti neprijatnih iznenađenja).

Do Nemačke kao prvo uopšte nije lako doći, čak i dobijanje termina u ambasadi spada u rang nemoguće misije. Koliko je teško isčupati se iz ovog blata, skapirate čitajući ovaj post (a naročito komentare). U našem slučaju ispostavilo se da je do termina ipak donekle lakše doći ako aplicirate za plavu kartu, naravno jedan od uslova za ovo je fakultetska diploma. I tako, desilo se da sam nakon puno godina izvukao svoju diplomu matematičkog fakulteta iz naftalina i konačno je upotrebio za nešto (moje američke kolege moje formalno obrazovanje nikada nije interesovalo) 🙂


Kao nova, spremna za Unboxing!

Takođe do posla za lekare uopšte nije lako doći i tu takođe uz obavezne (B2, C1) sertifikate o poznavanju jezika, u zavisnosti o tome gde ste se uputili može biti potrebno još svašta nešto o čemu vam mediji naravno ništa neće reći. Tu su naravno i muke sa nekretninama u većim gradovima, nepriznavanje srpske vozačke dozvole itd. O mnogim tim stvarima već postoji fenomenalan blog Dva kofera u Berlinu (respect za autore), a moj cilj je da se prosto nadovežem na neke postove sa možda svežijim informacijama iz ugla jednog budućeg Bavarca (kako li se već kaže stanovnik Minhena)? 🙂

I za kraj, par prijatelja me pitaju kakav je osećaj sada kada odlazimo. Verovatno sličan onome što i oni sami osećaju zbog nas, mešavina sreće, tuge i gorčine. Srećan sam što imamo hrabrosti da probamo nešto novo, srećan sam jer znam da će sva ta promena i stres (drugim rečima izlazak iz zone komfora) svima nama doneti napredak, ali po kojoj ceni? Naravno šanse da će cela avantura biti totalni fijasko takođe uopšte nisu male, ali što reče jedan moj prijatelj, nismo morali ništa da prodamo da bismo otišli, odakle smo krenuli uvek se bez blama možemo i vratiti.

Svih ovih godina bio sam blagosloven da upoznam neke sjajne ljude, a samo tokom protekle 2 godine života u Beogradu upoznao sam gomilu novih. Tužan sam jer svi oni će nam u Nemačkoj užasno nedostajati. Sticajem okolnosti moja nova firma u Minhenu je “English speaking” tako da ću se provući bez mnogo smaranja sa Nemačkim (koji doduše znam sasvim solidno), moja deca nažalost neće imati tu sreću i moraće škole pohađati na potpuno novom jeziku.

I na kraju, tu je taj užasan, možda i preovlađujući osećaj gorčine. Gorčina jer smo dozvolili da nam zemljom vladaju bahati, glupi, sebični, drčni ljudi, da lagano ne činivši apsolutno ništa zajedno sa njima potonemo u blato. Sećam se tog trenutka kada smo izašli iz ambasade, zagrlili se i napravili selfi. Konfuzan, nesvestan da li mi je to najbolji ili najgori dan u životu a svestan da je verovatno oba od ta dva.

Svih tih dana kada je trebalo preseći i odlučiti se, u sebi sam ponavljao onu Jobsovu: “Remembering that you are going to die is the best way I know to avoid the trap of thinking you have something to lose“. S tim u vezi, setih se jedne slike koju videh ovih dana na wallu svoje FB prijateljice Ivane.


Pick your choice for 2017!

Ja sam ponosan na svoj izbor a isto u novoj 2017 želim i vama. Hrabrost da se borite, da promenite prvo sebe a onda i stvari oko sebe.

Srećna Nova, pišemo se u 2017!

P.S. Stihovi sa početka naravno Dream Theater, Scenes from a memory.

10 godina Bloga

I’ve seen things you people wouldn’t believe … Attack ships on fire off the shoulder of Orion. I watched c-beams glitter in the dark near the Tannhäuser Gate.

All those moments will be lost in time, like tears in rain.

Time to die.

Kreiranje Apple iTunes naloga na USA storeu

Priznajem, i ja sam od onih koji su nakon najavljenog dolaska iPhonea kod naših operatera naivno verovali, da će horor priče o kupovini poput ove Istokove konačno postati prošlost i da ćemo i mi konačno moći legalno i po znatno povoljnijim cenama nego kod švercera pazariti novi iPhone. Nažalost ispostavilo se da su cene kod naših mobilnih operatera sve samo ne povoljne, a ako ste mislili da će makar cene otključanih modela popraviti situaciju, blagi pogled na cene koje je danas objavio iStyle govori mi da ćemo se sa “prostitutkama i makroima” iz Istokovog posta družiti još veoma dugo 🙂

No nabavka iUređaja samo je jedna strana ove tužne priče. Drugi i rekao bih mnogo ozbiljniji problem je činjenica da u trenutku dok ovo pišem App Store za Srbiju uopšte ne postoji, samim tim vaš iUređaj faktički ne možete ni koristiti osim ako prilikom otvaranja App Store (iTunes) naloga ne izvršite (ako se ne varam)krivično delo lažnog predstavljanja i to tako što ćete prilikom otvaranja iTunes naloga naznačiti da ste stanovnik neke druge zemlje. Najčešći izbor je naravno naša bratska Hrvatska, pre svega zato što iTunes prilikom provere još uvek nije u stanju da naše kreditne kartice razlikuje od hrvatskih, tako da opušteno prilikom registracije možete uneti srpski CC sa sve adresom poput Draže Mihajlovića BB, 41000 Zagreb i to će naravno proći 🙂

Međutim korišćenje Hrvatskog store-a nosi sa sobom izvesne probleme a to su:

1) Postoji restrikcija sadržaja koje možete konzumirati, trenutno koliko znam moguće je kupovati samo iOS aplikacije dok svi ostali digitalni sadržaji poput muzike, kupovine/rentiranja filmova i sl. apsolutno nisu dostupni.
2) Neke aplikacije jednostavno nisu dostupne na hrvatskom storeu. Primera radi, kada je svojevremeno Apple uklonio Google Maps sa iOS-a, isti mesecima nakon pojave na USA storeu i dalje nije bio dostupan na hrvatskom!
3) Broj ocena i komentara na hrvatskom store-u je dramatično manji nego na američkom, tako da ćete biti u problemu svaki put kada budete želeli da kupite neki manje poznati app, za takve na hrvatskom storeu teško da možete naći ocene ili komentare koji bi vam mogli pomoći kod odabira.

So da skratim priču, otvaranje USA iTunes naloga ima pregršt prednosti, štaviše iskren da budem, sve i da smo nekim čudom dobili srpski store, poprilično sam siguran da bih svejedno ostao na američkom jer bi sve gore pobrojane restrikcije za HR, sasvim sigurno važile i za RS store.

Problem sa otvaranjem USA iTunes naloga je činjenica da se prilikom registracije veoma striktno proverava broj (tačnije adresa) kreditne kartice koju ste uneli, tako da osim ako ste jedan od malobrojnih srećnika koji poseduju kreditnu karticu u nekoj od banaka u USA, otvaranje iTunes naloga iz Srbije pomoću kreditne kartice biće apsolutno nemoguće.

No kao i uvek, postoji i “workaround”, a to je trik da se prilikom registracije na iTunes uopšte ne koristi kreditna kartica već ranije kupljeni iTunes vaučer. Trik sa ovim vaučerima je da ih bez problema možete kupiti online, jedina mana je to što iznos vaučera morate odmah platiti i tako smestiti kredit na vaš iTunes account, dok bih u slučaju kreditne kartice registracija bila besplatna a novac bi se trošio tek prilikom kupovine aplikacija.

Update:Zahvaljujući komentarima posetilaca dobio sam info da je iTunes nalog moguće otvoriti i bez vaučera, trik je da proceduru procesa registracije započnete pretragom neke besplatne aplikacije na iTunes-u (npr. Skype) i da zatim krenete u registraciju i umesto kreditne kartice odaberete opciju “None”. Manje više opisano ovde. Naravno za kupovinu aplikacija koje nisu besplatne i dalje će vam trebati vaučer.

Disclaimer: Nažalost i dalje ćete morati prilikom registracije uneti da ste građanin druge zemlje. Napominjem da autor ovog posta ne snosi nikakvu krivičnu niti materijalnu odgovornost zbog činjenice da ste od ovog trenutka nastavili da čitate ovaj post umesto da spalite vaš kompjuter zajedno sa (u Srbiji) potpuno beskorisnim iPhoneom 6!

I dalje ste tu? Odlično 🙂

Postoji mnogo mesta na Internetu gde se ovi vaučeri mogu pazariti, ja lično koristim sajt PC Game Supply, gde će vam za npr. vaučer od $10USD naplatiti dodatni fee u iznosu od 1.50USD uz dodatnu pogodnost da možete platiti i preko PayPala. Napominjem da prilikom kupovine na Pc Game Supply građani pojedinih sumnjivih zemalja (u koje zamislite spada i Srbija) potpadaju pod dodatnu proveru, tako da ćete verovatno nakon kupovine prvo dobiti SMS sa kodom kako bi ste dokazali svoj identitet. Primer jednog vaučera kupljenog preko ovog sajta izgleda ovako:

itunes6
iTunes vaučer sa PC Game Supply

E sad, nakon što smo pazarili naš vaučer vreme je da krenemo sa otvaranjem Apple iTunes naloga, što možete obaviti preko Weba, iz iTunes aplikacije, pa čak i na samom iOS uređaju. Ovde je opisan postupak sa iTunes aplikacijom, ali u suštinski nema nikakve razlike u postupku i ako isto odradite preko Weba ili na iOS-u.

Dakle, u slučaju da do sada niste downloadovali iTunes aplikaciju, sada je dobar trenutak da to učinite, startujte je i idemo redom kroz registraciju. Napominjem da su svi screenshotovi sa Mac OS-a koji autor ovog posta naravno koristi, ali nikakve razlike ne bi trebalo da bude ni kod Windowsa.

itunes1
Korak Prvi – Otvorite iTunes i kliknite na Sign In.

itunes2
Korak drugi, kliknite na “Create Apple ID”

itunes3
Počinjemo sa registracijom kliknite na Continue

itunes4
Prihvatite uslove korišćenja …

itunes5
Nakon što unesete svoj email i password, morate uneti dodatne “security” informacije poput vašeg najboljeg prijatelja iz detinjstva, mesta u kome su se upoznali vaši roditelji i sl. Napominjem da je od apsolutne važnosti da ove podatke tačno unesete i zapamtite, jer ćete iste morati i da potvrdite prilikom prvog korišćenja svog naloga!

I tako dođosmo do poslednjeg i najkomplikovanijeg dela Turingovog tes … ovaj iTunes registracije 🙂

itunes8
Podatke o kreditnoj kartici nemojte unositi već ćete u polje ispod uneti kod sa vaučera koji ste prethodno kupili. I tu sad dolazi “tricky” deo, a to je unos adrese, zipcodea i broja telefona. Prilikom validacije Apple proverava format zipcodea i broja telefona, tako da ovaj korak nećete biti u mogućnosti da prođete osim ako ne unesete validan zipcode u odabranoj američkoj državi/gradu kao i validan broj telefona. Naravno, da ne postoji Google ovo bi bio veoma težak zadatak, srećom, možemo jednostavno iskoristiti zipcode neke firme iz USA (kažu najbolje sa Floride). I tako googlamo “Companies in Miami” i dolazimo do par njih:

itunes7

I odatle možete jednostavno iskoristiti zipcode, area code itd. sa postojeće adrese, tako da ćete bez problema proći validaciju. I naravno nakon clicka “Create Apple ID” trebalo bi da dobijete poruku o uspešno kreiranom nalogu.

P.S. iTunes vaučer koji sam postavio gore sam već iskoristio, tako da, nemojte pokušavati sa njim inače ćete dobiti istu poruku o grešci kao i ja prilikom pravljenja screenshotova za potrebe ovog posta 🙂