12 meseci kasnije

Baveći se gotovo pa tradicionalnim novogodišnjim sređivanjem Bloga, skapirah da je prošlo tačno 12 meseci od ovog posta, gde sam taksativno naveo sebi ali i drugima naše razloge da napustimo Srbiju. Opredelili smo se za Nemačku, pre svega jer je draga lekar a tu bi u slučaju da verujete našim medijima trebalo najlakše doći do posla. Minhen bez nekog posebnog razloga, tu sam našao posao kao Software Engineer u skroz cool firmi, bio sam nekoliko puta pre toga kao turista i grad je manje više okay.

Dvanaest hiljada ev.. ovaj hoću reći dvanaest meseci kasnije, red je da pomalo pogledamo unatrag i sumiramo utiske, da li smo dobili ono zbog čega smo došli, da li je sve ovo imalo smisla ili ne.

Prvo da kažem, kada smo se selili za Minhen, naš plan bio je u fazonu, dođemo ovde, budemo tu par meseci, vidimo da li nam se sviđa, ako ne palimo natrag ili jednostavno idemo dalje. Slušajući moje ideje, jedan od mojih drugara odavde odgovorio mi je rečima (parafraziram), Dinke, mi smo 4 godine ovde, ali i dalje nemamo predstavu hoćemo li se sutra vratiti za Srbiju ili jednostavno otići negde drugde. I to je možda i najbolji opis situacije u kojoj se trenutno nalazimo.

O nekim dešavanjima već sam pisao ovde na Blogu, konkretno o užasima potrage za stanom u Minhenu. Nakon što smo 6 meseci bili primorani da plaćamo premijum cenu u veoma skupom smeštaju, nekako smo uspeli naći nekoga ko će nam izdati stalni i (nešto) povoljniji smeštaj. Smeštaj koji je naravno (kako se u Nemačkoj stanovi standardno izdaju) bio apsoluno prazan, bez nameštaja, kuhinje, bez i jebenog grla za sijalice, tako da smo dobar deo svoje ušteđevine uložili u opremanje istog (Bože hvala ti za Ikeu). Ali kao što sam i naveo u zaključku prethodnog posta, život sa jednom platom, pa makar to bila i odlična developerska plata, u situaciji kada gotovo pola svoje neto plate dajete za rentu, život u najskupljem gradu u Nemačkoj svodi se faktički na puko preživljavanje.

I sada, na kraju godine kada obično svodite račune šta ste napravili u prethodnoj godini, imam težak zadatak da donesem sud o godini koja je barem finansijski gledano bila totalni fijasko. No ipak, to je takođe bila i godina koju smo proveli živeći u normalnoj i uređenoj državi (da ne idem u detalje šta to znači, morao bih napisati još jedan post). Godina u kojoj su moja deca uspela bez većih problema naučiti i nemački jezik i ući u njihov školski sistem. Godina gde sam konačno izašao iz svoje zone komfora kao developer i naučio tonu novih stvari na svojim novim projektima. U najkraćem, Godina u koju je zbog intenzita stvari koje su se dešavale stalo nekih 10 godina običnog, “normalnog” života koji smo uglavnom vodili do pre 12 meseci.

U postu od pre godinu dana, imao sam zadatak da u moru reči odaberem onu koja će oblikovati 2017. i moj izbor bilo je ovo dole.

Ali nakon ovih 12 meseci moram malo izokrenuti onu foru iz filma “Mi nismo anđeli” u fazonu Hrabrost, hrabrost, ali i ludost! Jer zaista, nakon svih ludosti koje sam prošao u životu počev od ratova, bede, sankcija do lečenja deteta od leukemije u zemlji Srbiji, mislim da bi bio red da se za promenu manemo hraborsti i ludosti i zatražimo nešto drugo. 🙂

Ne znam iz kog grada/zemlje ću pisati post sledeće godine u ovo vreme. Nisam baš uveren da će to biti Minhen, možda neki drugi grad u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Americi … a iskreno ne smatram smakom sveta ako to bude i Beograd, jer koliko god to bilo teško priznati iz ove perspektive, život u Srbiji takođe ima i prednosti kojih niste baš tako svesni dok živite u njoj.

No kako god, pun energije i optimizma spremno čekam novu 2018. što naravno želim i vama.

Srećno!

Život u Minhenu

Kada bih ceo post morao sažeti u samo par reči (programerskim rečnikom tl;dr) bilo bi: teško je, komplikovano, na momente i beznadežno. Ali ipak, ni crno ni belo. Sivo.

Prvo da krenem od radnog vremena koje je od 9 – 18h sa ponegde i obaveznom pauzom od sat vremena. Srećom u mojoj firmi postoji fleksibilnost da ovo donekle pomeraš kako tebi odgovara, ali to i dalje ne menja činjenicu da ćeš veći deo dana provesti daleko od sunčevih zraka, tako da propustaš i ono malo sunca što bi jednog programera moglo uhvatiti. Sva sreća pa je vreme u Minhenu … well odlično ako planirate da sedite od 10 – 19h u kancelariji 🙂 Vikendi su zaista sjajni, ali kada ste “gušter” sa dobrim delom tehnologija koje na novom poslu morate koristiti, oni dobrim delom ponovo prođu ispred knjige (tj. one virtualne). Srećom pa je ekipa na poslu zaista sjajna, potpuno internacionalna, samo u mom timu imamo ljude sa 4 kontinenta! To je donekle i loše pošto je moj Nemački zbog toga još uvek tamo gde je bio i pre nego što smo se doselili ovde (a možda sam čak pomalo i nazadovao). U svakom slučaju, što reče neko od kolega emigranata na Twiteru, ništa ti toliko ne sprži mozak koliko kada nakon celodnevnog korišćenja engleskog moraš iznenada da se u potpunosti switchuješ na nemački, bilo u prodavnici, bilo kad iznenada primiš poziv od nekog agenta nekretnina (naravno vezano za potragu stana sa čime se sada intezivno moram baviti).

Kad smo već kod potrage za stanovima, moram da priznam da sam bio u potpunosti informisan da iznajmiti stan u Minhenu neće biti lako, ali da će biti ovoliko beznadežno teško, to iskreno nisam očekivao. Poprilično sam siguran da sam do sada poslao barem 200 mailova preko raznih sajtova za nekretnine (najčešće immobilienscout24.de), od čega smo ukupno do sada dobili odgovor i bili u prilici da pogledamo 3 (i slovima tri) stana. I naravno da su nas za svaki od ta tri glatko odbili. Ne pričamo o nekakvim socijalnim stanovima, pričam o veoma skupim stanovima gde cena kvadrata opušteno ide preko 20€/m2 tako da za stan od tipa 70 zajedno sa pratećim troškovima (grejanje, garaža i sl.) to opušteno izađe na 1700 evra. Ne pričam o nekom fensi kraju u Minhenu (tu je tek posebna priča), pričam o bilo kojem kraju, o stanovima gde od “opreme” dobijete ako ste bas srećni kuhinju, ali najčešče potpuno prazan stan, bez i jebenog grla za sijalice!

Situacija nije mnogo bolja čak ni u mestima u okolini Minhena. Pošto prevoz funckioniše tako dobro, onda se bilo šta što je iole blizu S-Bahnu izdaje tek za nekih 100-200€ jeftinije nego u samom centru Minhena. Poznanica sa twitera nedavno je prijavila da plaća 900€ 3soban stan u mestašcu na 65km od Minhena, bez bašte ili garaže. Ludilo!

Ali to sa cenama je tek jedan deo priče. Drugi deo je apsolutni manjak stanova, gde za stan koji izgleda pristojno na pristojnoj lokaciji uredno “aplicira” barem još 100 drugih ljudi. Zapravo, ovde reč aplicira uopšte ne bi trebalo da bude pod navodnicima, ovde poseta stanu koji želite iznajmiti izgleda kao kad aplicirate za posao!

Od vas se naravno očekuje da ćete prilikom posete stana uz popunjavanje svakojakih upitnika (koji veoma zadiru u vašu privatnost), u slučaju da ste zainteresovani takođe obezbediti:

– Schufu (nešto poput boniteta ili izveštaja iz kreditnog biroa kod nas, ukratko dokaz da nikome ništa ne dugujete)
– Dokaz o vašim neto primanjima (najčšće slip za poslednje 3 plate).
– Dokaz da ste stalno zaposleni sa sve ugovorom koji ste potpisali sa svojim poslodavcem
– Dokaz o tome da uredno izmirujete svoje kirije kod trenutnog stanodavca
– Pisana preporuka od trenutnog stanodavca

Moram napomenuti da sam spomenutu Schufu nabavio tek pre dva dana (jer mi je predočeno da bez toga apsolutno nijedan stan neću dobiti), iako je u pitanju manje više prazno parče papira, imajući u vidu da sam Srbin koji tek dva meseca živi u Nemačkoj. O tome kako sam je dobio bolje i da ne pričam, zamislite taj nivo “privatnosti” kad na sajtu nekakve agencije morate uneti ne samo ime banke, broj računa i sl. već čak i pin kod (da dobro ste pročitali) kojim će se njihov web-app ulogovati na vaš e-banking, proveriti vaša primanja, vaše uplate za stanarinu i izvući listing. I tako svaka šuša koja je vlasnik vaše nekretnine uredno zna vaša primanja, da li ste ovog meseca možda malo zakasnili sa plaćanjem, ukratko sve ono što bi ste možda sakrili i od svog najboljeg prijatelja, morate ostaviti na uvid nekakvoj agenciji za nekretnine ili vlasniku stana koji bi vam ga potencijalno izdao je normalna pojava?!! Fuck jebote!

Jedan od retkih odgovora koji pokazuje razmeru problema sa stanovima, 120 ljudi koji je pokusalo da iznajmi isti stan.

Ah da, tu je takođe i sveprisutna pojava kod nemačkih stanova da često i u 100m2 često imate samo trosoban stan (ponekad i samo dvosoban) tako da mi se dešavala i situacija da gazda prosto ne želi da mi izda stan jer brine da će se moja jadna deca gurati u samo 80m2 (no joke mogu poslati screenshot ko mi ne veruje) 🙂

Bottom line, morali smo produžiti svoj privremeni smeštaj preko Mr. Lodge do Juna i to će sasvim izvesno biti poslednje produženje, ne samo zato što naš trenutni gazda posle toga ima neke druge planove sa stanom, već i zbog toga što plaćati takve cene čak i u Minhenu smatram ludilom.

U prethodnom postu znam da sam spominjao (ne)znanje Nemačkog kao potencijalno veliki problem. Taj problem je posebno izražen baš kod izdavanja stana. Što reče moj kolega, tu čak stičem utisak da se uopšte ne radi o tome da ste vi Srbin (od kojih je kao što znamo jedini gori Sotona lično), jednostavno vi ste stranac, ne pričate savršeno nemački, on mora sa vama da se cima, da nešto ponavlja, priča sporije … čemu kad je tu barem 10 njegovih sunarodnika od kojih će uzeti iste pare kao i vama. Što je najgore, slična priča sa jezikom je apsolutno svuda, ne pričam samo o državnim institucijama što je donekle i očekivano, pričam o podršci za telefon, banci … bukvalno od X razgovora koje sam imao sa raznim firmama po raznim osnovama, samo jednom mi se desilo da je neko sa druge odmah ponudio da pričamo na engleskom (i naravno da je u pitanju bio Apple). 🙂

I da, tu je ta opšta pojava da postoji samo jedan način da se nešto izvede (obično najkomplikovaniji mogući) i nikako drugačije. OKay možda su nas godine života u Srbiji toliko sjebale da u svemu vidimo način da se nešto (uključujući i zakon) nekako zaobiđe, ali ako postoji jednostavniji način da se nešto nekako uradi, zašto komplikovati? Primera radi, mislim da bih lakše diplomirao nuklearnu fiziku nego što sam naučio koliko svako od nas treba platiti kartu ako se vozi gradskim prezovom i želi da otkuca stripe na automatu. O problemima sa školom npr. kako ubediti nastavnike da vaše dete zna nemački dovoljno za početak i da će svakako bolje napredovati u odeljenju sa Nemcima nego sa Sirijcima, bolje i da ne pričam, još se nismo pomerili sa početne tačke a kako stvari stoje i nećemo. Jednostavno, oni koji o vašoj deci odlučuju nemaju ni trunku fleksibilnosti, na vama je da se borite ili da jednostavno odustanete.

Sve u svemu, iako kad me prijatelji iz Srbije pitaju kako je, često sarkastično odgovaram sa, evo, borimo se, upravo ređamo džakove protiv poplava meda i mleka, ne, nažalost ovde nije med i mleko. 🙁

Naravno, sjajno je živeti u zemlji gde neke stvari ipak veoma dobro funkcionišu. Poručite knjigu sa Amazona, rok isporuke 3 dana, bez dodatnih troškova. I ne samo Amazon, apsolutno sve, apsolutno savršeno. Prevoz na momente izgleda nestvarno dobro. Apsolutno ceo grad je ispresecan biciklističkim stazama, bicikli su do te mere u upotrebi da često kad ujutru pijem kafu pre posla, krenem brojati sa prozora i otprilike izbrojim podjednak broj automobila i bicikla koji projure ispod prozora. Takođe jutro u (skoro pa) centru Minhena (Haidhausen), u ulici gde prolaze i tramvaji gde vas budi cvrkut ptica i gledate kako veverice skakuću po drveću!

Naravno i twitovi iz matice u ovoj borbi dobrano pomažu, naposletku zamislite da neko blokira Schwabing West ili Sendling jer Vu … ovaj Angela Merkel drži predizborni skup u Audi Areni? O duvanskom dimu, plaćenim navijačima i svim ostalim lepotama matice zbog koje smo tu gde jesmo bolje i da ne govorim. Jednostavno kvalitet vazduha, namirnica, gradskog prevoza (koji je zaista fantastičan), zdravstveno osiguranje i naposletku poverenje u institucije je nešto što nas još uvek veoma čvrsto drži ovde uprkos problemima.


Jutarnja šetnja Marien Platzom

Ali moram da priznam da se sa jednom platom, bila to makar i odlična developerska plata, život u Minhenu gotovo svodi na puko preživljavanje. Naravno, još jednom, sve ovo pričam iz pesperktive jednog developera. Kapiram da je za nekoga ko je u Srbiji imao 20k din mesečnu platu činjenica da može napuniti korpu u prodavnici, priuštiti sebi iPhone, piće i parče torte u kafiću dovoljna da bude srećan, ali iz developerskog ugla to su stvari koje odavno ne smatramo dovoljnim. Često u šali volim da kažem da ću biti verovatno prvi gastos koji se vratio iz Nemačke sa manje para nego što je imao kad je otišao, ali trenutni status je nažalost takav i to će promeniti tek posao moje bolje polovine koja je lekar. Naravno, pod uslovom da pre toga pronađemo nekoga dovoljno hrabrog da nam izda stan 🙂

Loan Approval Rating

The loan approval is based on the lenders judgement after the necessary analysis. However, these calculations can take up to six weeks, depending on the type of loan. The loan approval is also subject to any conditions imposed by the lending institutions. For example, a borrower who intends to apply for an advanced credit facility from an individual bank might find the procedure for such applications quite demanding, as the individual bank can have a very strong impact on the level of credit extended to a borrower, and that’s why some people is going for exterior and private borrowers, that offer  emergency same day loans so they can get loans in a more easy way.

The credit risk-weighting

In line with the guidelines of the Bank of England, the Board has determined that a borrower’s credit risk should be calculated by reference to the ratio between his credit quality and that of other individuals, or of the average of the credit quality of those individuals. As explained above, the ratio of the borrower’s credit quality to the average of the credit quality of other borrowers might have an adverse effect on the valuation of a loan or other financial instrument where the borrower’s credit quality is highly above the mean. The Board decided that it would make this adjustment in the formula to better reflect the riskiness of the risk being taken by the borrower.

A number of the amendments proposed in the preamble to the Board’s new Regulation are consistent with existing law.

The amendments in the preamble are as follows:

1. Section I of Part I of Chapter V of the Regulations is amended to read as follows:

‘Article I.1 Regulation (EC) No 648/2007 of the European Parliament and of the Council of 13 April 2007 on the Community’s capacity to develop and to co-operate with respect to the application of the principles and the scope of the common market in air passenger transport, in particular air navigation services, and repealing Council Regulation (EEC) No 1291/EEC of 28 March 1986 on the Community’s capacity to develop and to co-operate with respect to the application of the principles and the scope of the common market in air passenger transport’.

(35) Directive 92/96/EEC of 29 November 1992 concerning the co-ordination of the civil aviation policy of the Community (27) provides for the application of Community rules, in particular on safety, in the field of aircraft accident investigation.

(36) Directive 96/28/EC of 26 December 1996 laying down specific provisions relating to the rights of aircraft operators and the duties of carriers of aircraft in respect of passenger registration (28) contains the basis for national requirements in this field. (37) Directive 96/21/EC of the European Parliament and of the Council of 30 June 1996 concerning the organisation of the European Parliament and of the Council of aviation safety (29) contains the basis for Community requirements in this field. (38) Directive 1999/75/EC of the European Parliament and of the Council of 26 April 1999 amending Directive 91/250/EEC concerning the safety requirements applicable to air navigation services (30) establishes technical requirements for the safe operation of all types of aircraft, including civil aircraft. (39) Directive 2002/57/EC of the European Parliament and of the Council of 17 November 2002 on the coordination of regulations on aircraft civil aeronautics and aeronautical information services (31) contains provisions on technical requirements for the safe operation of aircraft in accordance with Annex II of Directive 1999/75/EC.

O “katoličkom” Božiću i drugim demonima

Ovaj post posvećujem drugaru koji je juče na “srpski” Božić izjavio da ga on slavi 7. januara jer su ga tako slavili njegovi roditelji, njegovi baba i deda, njegovi preci generacijama pre njega, a tako će ga slaviti i njegova deca, unuci i generacije koje dolaze. Sedmog i nikako drugačije, to je deo tradicije, jedino tako je ispravno.

Lepo, jedino što nema veze sa životom, obzirom da su preci spomenutog drugara Božić slavili 25. decembra sve do 1919. kada su odjednom Božić proslavljali 7. januara, a deca ili bar unuci spomenutog drugara ako se ništa u SPC radikalno ne promeni, od 2101. godine slaviće Božić 08. januara! No idemo redom.

Okay verujem da i vrapci na grani znaju da ne postoji stvar kao što je katolički ili pravoslavni Božić. Katolici kao i veći deo hrišćanskog sveta Božić slave po gregorijanskom kalendaru (kalendar koji koriste vlade i građani celog civilizovanog sveta), SPC pak i dalje koristi stari julijanski kalendar napravljen po diktatu Julija Cezara. Razlika između dva kalendara trenutno je 13 dana, tako da, ono što je našoj crkvi 25. decembra, nama ostalima je 7. januara. Slično važi i za “Srpsku Novu godinu”, ona je 01. januara po SPC (julijanskom) kalendaru, što mu dođe 14. januar po gregorijanskom. Dakle doda se 13 dana i to je to? Khm, našalost nije tako jednostavno.

Gregorijanski kalendar nastao je faktički reformom julijanskog kalendara, kako bi se premostila greška (koja se akumulirala vekovima) između kalendarskog i realnog trajanja godine koja u proseku zapravo traje 365,242199 dana. S tim u vezi, godine 1582. papa Gregorije izdao je sledeću naredbu koja između ostalog kaže sledeće:

1. Iz kalendara će se izostaviti 10 dana, tako da posle četvrtka 4. oktobra 1582. sledi petak 15. oktobar.
2. Prestupna je svaka godina deljiva sa 4, osim godina deljivih sa 100 kod kojih su prestupne samo one deljive sa 400.

Dakle ako zanemarimo stvari vezane za računanje Uskrsa i inicijalno pomeranje za 10 dana, jedina bitna promena u odnosu na postojeći julijanski kalendar jeste način računanja prestupnih godina. Po julijanskom svaka godina deljiva sa 4 je prestupna, dok je u gregorijanski dodat i uslov da ako je godina deljiva i sa 4 i 100, onda će biti prestupna samo ako je deljiva sa 400.

Zbog te razlike godine 1700, 1800 i 1900 u gregorijanskom kalendaru nisu bile prestupne, tako da danas razlika između gregorijanskog i julijanskog kalendara iznosi 13 dana, a od 2100 biće i celih 14 dana. Samim tim naša “vekovna tradicija” da slavimo Božić 7. januara (po gregorijanskom), biće promenjena već od 2101 godine kada će to biti 8. januar (jer je 2100 prestupna o julijanskom ali ne i po gregorijanskom), zatim iz istog razloga od 2201 biće 9. januara itd.

Inače gregorijanski kalendar nije odmah usvojen, isprva je prihvaćen samo u katoličkim zemljama (Italija, Španija, Poljska …) a tek kasnije u protestantskim. Kod nas gregorijanski kalendar zvanično je usvojen tek 1919. godine, pričamo naravno o državnim institucijama, ne o crkvi koja još uvek odbija bilo kakve izmene.

Takođe uvreženo mišljenje da su neke pravoslavne crkve poput Grčke, Bugarke itd. naposletku usvojile gregorijanski kalendar, međutim ni to nije tačno, i kao sve oko crkava i kalendara, jeste pomalo komplikovano 🙂 Naime obzirom da je došlo do opšteg svetovnog prihvatanja gregorijanskog kalendara, pravoslavne crkve su takođe želele reformu svog kalendara, naravno nipošto ne tako što će prihvatiti “papski” kalendar. S tim u vezi, našem naučniku Milutinu Milankoviću dat je zadatak da napravi novi kalendar što je on i učinio.

Milankovićev kalendar uzeo je za osnovu gregorijanski tako da u startu ne postoji razlika u datumima sa gregorijanskim kalendarom, ali prestupne godine računa drugačije i još preciznije u odnosu na realno trajanje godine. Na svepravoslavnom saboru održanom u Carigradu 1923. godine, ovaj kalendar prihvatile su pravoslavne crkve među kojima su Bugarska, Rumunska i Grčka ali nažalost ne naša i Ruska, tako da danas imamo šizofrenu situaciju da Srbi slave Božić po kalendaru rimskog imperatora a Grci po kalendaru koji je napravio jedan Srbin 🙂