Život u Minhenu

Kada bih ceo post morao sažeti u samo par reči (programerskim rečnikom tl;dr) bilo bi: teško je, komplikovano, na momente i beznadežno. Ali ipak, ni crno ni belo. Sivo.

Prvo da krenem od radnog vremena koje je od 9 – 18h sa ponegde i obaveznom pauzom od sat vremena. Srećom u mojoj firmi postoji fleksibilnost da ovo donekle pomeraš kako tebi odgovara, ali to i dalje ne menja činjenicu da ćeš veći deo dana provesti daleko od sunčevih zraka, tako da propustaš i ono malo sunca što bi jednog programera moglo uhvatiti. Sva sreća pa je vreme u Minhenu … well odlično ako planirate da sedite od 10 – 19h u kancelariji :) Vikendi su zaista sjajni, ali kada ste “gušter” sa dobrim delom tehnologija koje na novom poslu morate koristiti, oni dobrim delom ponovo prođu ispred knjige (tj. one virtualne). Srećom pa je ekipa na poslu zaista sjajna, potpuno internacionalna, samo u mom timu imamo ljude sa 4 kontinenta! To je donekle i loše pošto je moj Nemački zbog toga još uvek tamo gde je bio i pre nego što smo se doselili ovde (a možda sam čak pomalo i nazadovao). U svakom slučaju, što reče neko od kolega emigranata na Twiteru, ništa ti toliko ne sprži mozak koliko kada nakon celodnevnog korišćenja engleskog moraš iznenada da se u potpunosti switchuješ na nemački, bilo u prodavnici, bilo kad iznenada primiš poziv od nekog agenta nekretnina (naravno vezano za potragu stana sa čime se sada intezivno moram baviti).

Kad smo već kod potrage za stanovima, moram da priznam da sam bio u potpunosti informisan da iznajmiti stan u Minhenu neće biti lako, ali da će biti ovoliko beznadežno teško, to iskreno nisam očekivao. Poprilično sam siguran da sam do sada poslao barem 200 mailova preko raznih sajtova za nekretnine (najčešće immobilienscout24.de), od čega smo ukupno do sada dobili odgovor i bili u prilici da pogledamo 3 (i slovima tri) stana. I naravno da su nas za svaki od ta tri glatko odbili. Ne pričamo o nekakvim socijalnim stanovima, pričam o veoma skupim stanovima gde cena kvadrata opušteno ide preko 20€/m2 tako da za stan od tipa 70 zajedno sa pratećim troškovima (grejanje, garaža i sl.) to opušteno izađe na 1700 evra. Ne pričam o nekom fensi kraju u Minhenu (tu je tek posebna priča), pričam o bilo kojem kraju, o stanovima gde od “opreme” dobijete ako ste bas srećni kuhinju, ali najčešče potpuno prazan stan, bez i jebenog grla za sijalice!

Situacija nije mnogo bolja čak ni u mestima u okolini Minhena. Pošto prevoz funckioniše tako dobro, onda se bilo šta što je iole blizu S-Bahnu izdaje tek za nekih 100-200€ jeftinije nego u samom centru Minhena. Poznanica sa twitera nedavno je prijavila da plaća 900€ 3soban stan u mestašcu na 65km od Minhena, bez bašte ili garaže. Ludilo!

Ali to sa cenama je tek jedan deo priče. Drugi deo je apsolutni manjak stanova, gde za stan koji izgleda pristojno na pristojnoj lokaciji uredno “aplicira” barem još 100 drugih ljudi. Zapravo, ovde reč aplicira uopšte ne bi trebalo da bude pod navodnicima, ovde poseta stanu koji želite iznajmiti izgleda kao kad aplicirate za posao!

Od vas se naravno očekuje da ćete prilikom posete stana uz popunjavanje svakojakih upitnika (koji veoma zadiru u vašu privatnost), u slučaju da ste zainteresovani takođe obezbediti:

– Schufu (nešto poput boniteta ili izveštaja iz kreditnog biroa kod nas, ukratko dokaz da nikome ništa ne dugujete)
– Dokaz o vašim neto primanjima (najčšće slip za poslednje 3 plate).
– Dokaz da ste stalno zaposleni sa sve ugovorom koji ste potpisali sa svojim poslodavcem
– Dokaz o tome da uredno izmirujete svoje kirije kod trenutnog stanodavca
– Pisana preporuka od trenutnog stanodavca

Moram napomenuti da sam spomenutu Schufu nabavio tek pre dva dana (jer mi je predočeno da bez toga apsolutno nijedan stan neću dobiti), iako je u pitanju manje više prazno parče papira, imajući u vidu da sam Srbin koji tek dva meseca živi u Nemačkoj. O tome kako sam je dobio bolje i da ne pričam, zamislite taj nivo “privatnosti” kad na sajtu nekakve agencije morate uneti ne samo ime banke, broj računa i sl. već čak i pin kod (da dobro ste pročitali) kojim će se njihov web-app ulogovati na vaš e-banking, proveriti vaša primanja, vaše uplate za stanarinu i izvući listing. I tako svaka šuša koja je vlasnik vaše nekretnine uredno zna vaša primanja, da li ste ovog meseca možda malo zakasnili sa plaćanjem, ukratko sve ono što bi ste možda sakrili i od svog najboljeg prijatelja, morate ostaviti na uvid nekakvoj agenciji za nekretnine ili vlasniku stana koji bi vam ga potencijalno izdao je normalna pojava?!! Fuck jebote!


Jedan od retkih odgovora koji pokazuje razmeru problema sa stanovima, 120 ljudi koji je pokusalo da iznajmi isti stan.

Ah da, tu je takođe i sveprisutna pojava kod nemačkih stanova da često i u 100m2 često imate samo trosoban stan (ponekad i samo dvosoban) tako da mi se dešavala i situacija da gazda prosto ne želi da mi izda stan jer brine da će se moja jadna deca gurati u samo 80m2 (no joke mogu poslati screenshot ko mi ne veruje) :)

Bottom line, morali smo produžiti svoj privremeni smeštaj preko Mr. Lodge do Juna i to će sasvim izvesno biti poslednje produženje, ne samo zato što naš trenutni gazda posle toga ima neke druge planove sa stanom, već i zbog toga što plaćati takve cene čak i u Minhenu smatram ludilom.

U prethodnom postu znam da sam spominjao (ne)znanje Nemačkog kao potencijalno veliki problem. Taj problem je posebno izražen baš kod izdavanja stana. Što reče moj kolega, tu čak stičem utisak da se uopšte ne radi o tome da ste vi Srbin (od kojih je kao što znamo jedini gori Sotona lično), jednostavno vi ste stranac, ne pričate savršeno nemački, on mora sa vama da se cima, da nešto ponavlja, priča sporije … čemu kad je tu barem 10 njegovih sunarodnika od kojih će uzeti iste pare kao i vama. Što je najgore, slična priča sa jezikom je apsolutno svuda, ne pričam samo o državnim institucijama što je donekle i očekivano, pričam o podršci za telefon, banci … bukvalno od X razgovora koje sam imao sa raznim firmama po raznim osnovama, samo jednom mi se desilo da je neko sa druge odmah ponudio da pričamo na engleskom (i naravno da je u pitanju bio Apple). :)

I da, tu je ta opšta pojava da postoji samo jedan način da se nešto izvede (obično najkomplikovaniji mogući) i nikako drugačije. OKay možda su nas godine života u Srbiji toliko sjebale da u svemu vidimo način da se nešto (uključujući i zakon) nekako zaobiđe, ali ako postoji jednostavniji način da se nešto nekako uradi, zašto komplikovati? Primera radi, mislim da bih lakše diplomirao nuklearnu fiziku nego što sam naučio koliko svako od nas treba platiti kartu ako se vozi gradskim prezovom i želi da otkuca stripe na automatu. O problemima sa školom npr. kako ubediti nastavnike da vaše dete zna nemački dovoljno za početak i da će svakako bolje napredovati u odeljenju sa Nemcima nego sa Sirijcima, bolje i da ne pričam, još se nismo pomerili sa početne tačke a kako stvari stoje i nećemo. Jednostavno, oni koji o vašoj deci odlučuju nemaju ni trunku fleksibilnosti, na vama je da se borite ili da jednostavno odustanete.

Sve u svemu, iako kad me prijatelji iz Srbije pitaju kako je, često sarkastično odgovaram sa, evo, borimo se, upravo ređamo džakove protiv poplava meda i mleka, ne, nažalost ovde nije med i mleko. :(

Naravno, sjajno je živeti u zemlji gde neke stvari ipak veoma dobro funkcionišu. Poručite knjigu sa Amazona, rok isporuke 3 dana, bez dodatnih troškova. I ne samo Amazon, apsolutno sve, apsolutno savršeno. Prevoz na momente izgleda nestvarno dobro. Apsolutno ceo grad je ispresecan biciklističkim stazama, bicikli su do te mere u upotrebi da često kad ujutru pijem kafu pre posla, krenem brojati sa prozora i otprilike izbrojim podjednak broj automobila i bicikla koji projure ispod prozora. Takođe jutro u (skoro pa) centru Minhena (Haidhausen), u ulici gde prolaze i tramvaji gde vas budi cvrkut ptica i gledate kako veverice skakuću po drveću!

Naravno i twitovi iz matice u ovoj borbi dobrano pomažu, naposletku zamislite da neko blokira Schwabing West ili Sendling jer Vu … ovaj Angela Merkel drži predizborni skup u Audi Areni? O duvanskom dimu, plaćenim navijačima i svim ostalim lepotama matice zbog koje smo tu gde jesmo bolje i da ne govorim. Jednostavno kvalitet vazduha, namirnica, gradskog prevoza (koji je zaista fantastičan), zdravstveno osiguranje i naposletku poverenje u institucije je nešto što nas još uvek veoma čvrsto drži ovde uprkos problemima.


Jutarnja šetnja Marien Platzom

Ali moram da priznam da se sa jednom platom, bila to makar i odlična developerska plata, život u Minhenu gotovo svodi na puko preživljavanje. Naravno, još jednom, sve ovo pričam iz pesperktive jednog developera. Kapiram da je za nekoga ko je u Srbiji imao 20k din mesečnu platu činjenica da može napuniti korpu u prodavnici, priuštiti sebi iPhone, piće i parče torte u kafiću dovoljna da bude srećan, ali iz developerskog ugla to su stvari koje odavno ne smatramo dovoljnim. Često u šali volim da kažem da ću biti verovatno prvi gastos koji se vratio iz Nemačke sa manje para nego što je imao kad je otišao, ali trenutni status je nažalost takav i to će promeniti tek posao moje bolje polovine koja je lekar. Naravno, pod uslovom da pre toga pronađemo nekoga dovoljno hrabrog da nam izda stan :)

Minhen – prvi koraci

Znam da bi logičnije bilo da napišem jedan post o tome kako dobiti nemačku vizu (a verujte mi da samo zakazivanje termina iziskuje jako puno energije i spada u domen nemoguće misije), ali obzirom da još uvek imam veoma jake utiske nakon moje prve nedelje u Minhenu, rešio sam da prvo napišem post o prvim koracima koje neko ko dolazi ovde mora napraviti, kao i o generalnim utiscima o samom gradu i životu u Minhenu. Verujem da će biti korisno i onima koji planiraju dolazak ali i ostalima.

U Minhen smo stigli sa 2 sata zakašnjenja (hvala ti WizzAir), tako da smo na jedvite jade uspeli da se nacrtamo na lokaciji našeg privremenog smeštaja koji smo uzeli posredstvom agencije. I tamo odmah prvi šok, na vratima nas čeka čovek iz agencije (naravno Nemac) sa iPad-om u rukama na kome je već evidentirao svaki, pa i najmanji nedostatak stana u kome ćemo boraviti. Korak po korak smo prolazili kroz sobe, ovde tačka na zidu, ovde ogrebotina na parketu, fotkano, ukucano u app, potpiši i zdravo. Nemačka efikasnost na delu, cela procedura trajala je 5 minuta, srećom gazde su poreklom iz Španije pa smo uredno čavrljali pomalo razmenjujući svoje životne priče uz popriličan šok Nemca iz agencije koji je sve to posmatrao sa jednim WTF pogledom :) Na kraju dana dobio sam PDF sa svim nedostacima stana koji sam zakupio, na šta sam dobio pravo da u roku od 7 dana dodam ostale koje ja zapazim i to je to. Naravno da sam to i učinio poučen iskustvima drugih opisanih na ovom postu. Stan iznajmljen, checked!

Sledeći koraci, barem kada je Minhen u pitanju su manje više sledeći:

– Registracija u Bürgerbürou
– Otvaranje bankovnog računa
– Regulisanje stvari oko obaveznog zdravstvenog osiguranja
– Apliciranje za plavu kartu

Registracija u Bürgerbürou

Umesto Bürgerbüro negde ćete videti i KVR što je skraćenica od Kreisverwaltungsreferat, mislim da mu to dođe nešto poput opštinske administracije. U Minhenu registraciju morate obaviti do 2 nedelje nakon doseljenja. Ceo proces opisan je donekle ovde, a za one koji vladaju nemačkim svakako je bolje da se informišu na nemačkim stranama ovde. U najkraćem, potrebno je otići u neki od KVR-ova u gradu (radno vreme i lokacije imate na ovom linku. Ono što vam je potrebno od dokumenata je:

– Pasoš
– Popunjeno i odštampano uverenje od gazde, da živite na toj adresi tj. Wohnungsgeberbestätigung
– Popunjena registraciona prijava

Napominjem da morate popunjavati nemačke verzije dokumenata, engleske su tu samo da bi vam pomogle u popunjavaju (u slučaju da ne vladate dobro nemačkim).

Mi smo se opredelili za KVR na Orleansplatzu obzirom da je on najbliži lokaciji našeg stana (Haidhausen). Za razliku od drugih gradova (npr. Berlin), nije potrebno nikakvog zakazivanje. Naše iskustvo je bilo takvo da smo se pojavili, objasnili na recepciji šta nam treba, pokazali dokumente, onda smo dobili broj i sačekali da dođemo na red. Cela stvar trajala je nekih pola sata, iako smo bili 114 na redu (kad smo se pojavili na redu je bio broj 54), prateći ogroman display gde je sve lepo opisano skapirao sam da postoji desetak kancelarija koji procesiraju klijente i sve to ide jako brzo. Kada smo došli na red, malo smo ćaskali sa službenikom koji nam je objasnio važnost toga da imamo uredno obeleženo poštansko sanduče na koje će nam pismenim putem stići poreski broj i da to traje 2 – 4 nedelje. Prijava obavljena – checked!

Otvaranje bankovnog računa

Što se banke i osiguranja tiče, imao sam veliku pomoć HR-a svoje firme. Konkretno za banku predočeno mi je da firma ima dobru saradnju sa Deutsche Bankom za koju sam čuo i svašta pozitivno i svašta negativno, ali obrzirom da sam nov bio sam u fazonu daj šta daš, tako da sam potpisao unapred pripremljene obrasce koje mi je HR pripremio u saradnji sa bankom. Checked!

Regulisanje stvari oko obaveznog zdravstvenog osiguranja

I ovde sam imao podršku svog HR-a koji mi je predočio dve osiguravajuće kuće, od koji sam se ja opredelio za TK (Techniker Krankenkasse). Jako brzo nakon preporuke HR-a bio sam kontaktiran od strane agentice TK-a koja mi je emailom poslala unapred popunjene obrasce koje sam morao popuniti. Problem ovde bila je činjenica da sam jedan deo trebao poslati natrag poštom (zajedno sa svojom fotografijom) i tu sam ja ipak insistirao da ja dođem i potpišem lično, usput čujem i neka razjašnjenja. O detaljima razgovora malo kasnije dole, ali cela stvar je uspešno obavljena. Checked!

Apliciranje za plavu kartu

Ovo je stvar koju nažalost nisam stigao da obavim tokom moje prve nedelje u Minhenu, pre svega zbog činjenice da sam svoju diplomu greškom ostavio u Beogradu. Cela procedura opisana je ovde, naravno ako stignem updejtovaću post sa detaljima oko prijave.

Prvi utisci

Prvi utisci su zaista jako pozitivni. Počev od samog grada gde je dan pre našeg dolaska bila prava snežna mećava. Ulice i trotoari uredno posuti rizlom, i to rekao bih nekom kvalitetnijom u poređenju sa onom koje koriste ovde. Nema klizanja, biciklističke staze očišćene ili utabane. Na moje zaprepašćenje, biciklisti ne odustaju od pedaliranja ni po snegu (spoljna temperatura -10C), tako da su pomalo predstavljali i opasnost za nas nenaviknute na nečujne vozače sa kojima deliš deo trotoara a granica nije baš vidljiva zbog snega. Ah da, veoma sam obraćao pažnju i nigde nisam video ostatke psećeg izmeta koji kod nas na Vračaru vidite u tonama. Vazduh je čist, voda za piće izuzetno kvalitetna, iako malo tvrda, vidim da će Brita filter i tamo biti od koristi. :)


Pravila pravila

Na ulazu u zgradu čekaju vas pravila, kućni red, upozorenja i sl. Nećete verovati, kućni red se zapravo poštuje, baš u nedelji našeg dolaska prva komšinica nam je pokucala na vrata, predstavila se (uredno na engleskom) i objasnila da će nažalost morati da u toku prepodneva postavljati novu kuhinju tako da će biti pomalo buke. Naravno, rad sa bušilicama i sličnim napravama koje prave buku može se obavljati samo u odabranom vremenu, nikako drugačije i to se naravno poštuje, do te mere da uveče nakon 10 pm u zgradi vlada takva tišina da sa ukućanima počnem komunicirati šapatom i pokušavam da pravim manju buku prilikom hodanja :) Postoji dosta komplikacija oko razdvajanja smeća, imate papir, bio, restmüll itd., pri čemu nismo baš provalili šta spada gde, tako da ćemo morati još istraživati na ovu temu.


Gde dođavola bacam limenke!??

Nemačka birokratija na delu

Za one naivne koji misle da će dolaskom ovde biti pošteđeni birokratije, moraću da vas razočaram. Ovde ćete se i dalje smarati sa gomilom papira, zapravo usuđujem se da kažem da je situacija još gora od one na koju ste navikli u Srbiji. No državne institucije funkcionišu jako dobro i mi smo bili prosto impresionirani ljubaznošću i spremnost njihovih službenika da vam u svakom trenutku pomognu. No jedna stvar je ovde ključna i bojim se da je ona apsolutno neophodna a to je poznavanje nemačkog!

Okay, poprilično sam siguran da bi neko ko ne poznaje ni reč nemačkog, uspeo nekako da se prijavi u Minhenu, možda i otvori bankovni račun (to već nešto teže) ili da uzme osiguranje (službenica TK-a sa nama je uglavnom pričala na engleskom). Ali za sve ostalo, naročito za ubacivanje dece u nemački školski sistem, ako ne poznajete nemački jako dobro, onda zaista moram reći teško vama! Napominjem da ja imam Geteov B1 sertifikat i da on apsolutno nije dovoljan za sve ono što smo draga i ja morali proći. Srećom gospođin nemački je negde između B2 i C1 nivoa, tako da je sa njom komunikacija Nemaca uglavnom bila gotovo bez ikakvih problema (pogotovo kod ljudi koji su se trudili da pričaju iole razumno).

Imali smo neverovatna iskustva, počev od Gimnazije gde smo otišli kako bismo se raspitali oko mogućnosti upisa gde nas je direktorka na “Guten Tag, wir kommen aus Serbien” maltene otkačila, ali onda na insistiranje da smo već poslali email nadležnim institucijama i da nas apsolutno mora primiti na razgovor, direktorka je sišla dole, vratila se sa odštampanim emailom, gde je utisak bio kao da ste vodili razgovor sa potpuno drugom osobom. Da li zbog utiska samog emaila gde je svaka reč napisana po PS-u (Nemci se posebno pale na to), da li zbog činjenice da pred sobom ima obrazovne ljude koji govore više stranih jezika, kako god, imali smo pred sopstvenim očima situaciju da se jedna “santa leda” lagano pred vašim očima topi i na kraju postaje kao najukusnija čokoladna bombonica. Ne znam kako drugačije opisati razgovor, ali upravo je išao tako, i po pravilu maltene svaki put kada su službenici državne nemačke administracije bili u pitanju. Spomenuta gospođa na kraju je rukama i nogama pokušavala da nam pomogne, pričajući i engleski sa mnom, uzela podatke i obećala da će učiniti sve što je u njenoj moći. Slična priča maltene svuda, u jednoj od nadležnih institucija službenica je provela barem 3 sata u objašnjavanju nemačkog školskog sistema, listajući raznorazne opcije za našu decu i iznoseći svoje mišljenje o pogodnostima/manama za svaku od njih. U TKu smo celu konverzaciju poprilično zvanično započeli na engleskom ali čim je službenica provalila da znamo i nemački, to je išlo potpuno drugim, znatno srdačnijim tonom. Na kraju smo dobili gomilu veoma korisnih brošura, pa čak i nekakve poklone, što je verovatno standardna praksa kod osiguravajućih kuća, ali umesto beskorisnih drangulija i notesa ovo je bilo smisleno i sa stilom (ja sam dobio čuveni Victorinox švajcarski nož, ćerka markirani sat itd.).

Kako god, osnovni utisak ovde je da Nemci jesu u početku hladni prema strancima, ali ako provale da niste tu došli da biste muljali već da ste obrazovna osoba koja (donekle) govori i njihov jezik, taj gard lagano pada i onda dobijete jednu iskrenu i sveobuhvatnu pomoć kakvu u 95% situacija možete samo sanjati u srpskim državnim institucijama. E sad, ne znam šta bih savetovao onima koji ne govore nemаčki, ali što se Minhena tiče dva puta razmislite pre nego dođete ovde, pogotovo ako dolazite ovde sa decom! Imam barem dva drugara kod kojih (ne)znanje jezika predstavlja ogroman problem, zapravo sada samo jednog pošto je drugi već zapalio dalje za Švedsku (njevog hejt prema Bavarcima bolje da ne spominjem ovde, ali apsolutno stoji svaka njegova reč).

Kad smo već kod hejta, da napomenem da ni ovde baš nije pesma oko svih stvari. Tu prevashodno mislim na sumanuto komplikovanu proceduru razdvajanja smeća, ali i na nemački (ili bih možda trebao reći bavarski) mentalitet da sve mora biti po ps-u i onako kako oni misle da treba i nikako drugačije. Npr. kada smo došli upozoreni smo da je od ekstremnog značaja da odmah obeležimo svoje poštansko sanduče kako bi poštar mogao da nam uspešno isporučuje dokumenta (od kojih je najvažniji barem u početku spomenuti poreski ID). No nakon što smo kontaktirali Housemeistera, rečeno nam je da je potrebno da kontaktiramo firmu koja će nam poštom isporučiti račun, koji moramo platiti i tek onda možemo dobiti (poštom) pločice sa našim imenima. Kako ćemo dođavola dobiti račun ako na poštanskom sandučetu piše ime našeg gazde? :)

I tako, svojevrsnu “catch 22” situaciju reših ja po srpski, zamolio drugara (hvala ti Nikola) da mi odštampa ime običnim štampačom koji smo prosto selotejpom zalepili na interfon i poštansko sanduče, kako bismo dobili jebene račune za kreiranje pločica sa imenima. Nemci kažu okay može i tako i to je to. Po rečima drugara biće još puno ovakvih situacija, al spremni smo na to :)

Kad stignem napisaću naše putešestvije oko dobijanja nemačkih viza, nažalost za obične smrtnike koji ne zadovoljavaju uslove za plavu kartu, nemam ništa lepo da vam kažem, ali otom potom. Pišemo se!

O “katoličkom” Božiću i drugim demonima

Ovaj post posvećujem drugaru koji je juče na “srpski” Božić izjavio da ga on slavi 7. januara jer su ga tako slavili njegovi roditelji, njegovi baba i deda, njegovi preci generacijama pre njega, a tako će ga slaviti i njegova deca, unuci i generacije koje dolaze. Sedmog i nikako drugačije, to je deo tradicije, jedino tako je ispravno.

Lepo, jedino što nema veze sa životom, obzirom da su preci spomenutog drugara Božić slavili 25. decembra sve do 1919. kada su odjednom Božić proslavljali 7. januara, a deca ili bar unuci spomenutog drugara ako se ništa u SPC radikalno ne promeni, od 2101. godine slaviće Božić 08. januara! No idemo redom.

Okay verujem da i vrapci na grani znaju da ne postoji stvar kao što je katolički ili pravoslavni Božić. Katolici kao i veći deo hrišćanskog sveta Božić slave po gregorijanskom kalendaru (kalendar koji koriste vlade i građani celog civilizovanog sveta), SPC pak i dalje koristi stari julijanski kalendar napravljen po diktatu Julija Cezara. Razlika između dva kalendara trenutno je 13 dana, tako da, ono što je našoj crkvi 25. decembra, nama ostalima je 7. januara. Slično važi i za “Srpsku Novu godinu”, ona je 01. januara po SPC (julijanskom) kalendaru, što mu dođe 14. januar po gregorijanskom. Dakle doda se 13 dana i to je to? Khm, našalost nije tako jednostavno.

Gregorijanski kalendar nastao je faktički reformom julijanskog kalendara, kako bi se premostila greška (koja se akumulirala vekovima) između kalendarskog i realnog trajanja godine koja u proseku zapravo traje 365,242199 dana. S tim u vezi, godine 1582. papa Gregorije izdao je sledeću naredbu koja između ostalog kaže sledeće:

1. Iz kalendara će se izostaviti 10 dana, tako da posle četvrtka 4. oktobra 1582. sledi petak 15. oktobar.
2. Prestupna je svaka godina deljiva sa 4, osim godina deljivih sa 100 kod kojih su prestupne samo one deljive sa 400.

Dakle ako zanemarimo stvari vezane za računanje Uskrsa i inicijalno pomeranje za 10 dana, jedina bitna promena u odnosu na postojeći julijanski kalendar jeste način računanja prestupnih godina. Po julijanskom svaka godina deljiva sa 4 je prestupna, dok je u gregorijanski dodat i uslov da ako je godina deljiva i sa 4 i 100, onda će biti prestupna samo ako je deljiva sa 400.

Zbog te razlike godine 1700, 1800 i 1900 u gregorijanskom kalendaru nisu bile prestupne, tako da danas razlika između gregorijanskog i julijanskog kalendara iznosi 13 dana, a od 2100 biće i celih 14 dana. Samim tim naša “vekovna tradicija” da slavimo Božić 7. januara (po gregorijanskom), biće promenjena već od 2101 godine kada će to biti 8. januar (jer je 2100 prestupna o julijanskom ali ne i po gregorijanskom), zatim iz istog razloga od 2201 biće 9. januara itd.

Inače gregorijanski kalendar nije odmah usvojen, isprva je prihvaćen samo u katoličkim zemljama (Italija, Španija, Poljska …) a tek kasnije u protestantskim. Kod nas gregorijanski kalendar zvanično je usvojen tek 1919. godine, pričamo naravno o državnim institucijama, ne o crkvi koja još uvek odbija bilo kakve izmene.

Takođe uvreženo mišljenje da su neke pravoslavne crkve poput Grčke, Bugarke itd. naposletku usvojile gregorijanski kalendar, međutim ni to nije tačno, i kao sve oko crkava i kalendara, jeste pomalo komplikovano :) Naime obzirom da je došlo do opšteg svetovnog prihvatanja gregorijanskog kalendara, pravoslavne crkve su takođe želele reformu svog kalendara, naravno nipošto ne tako što će prihvatiti “papski” kalendar. S tim u vezi, našem naučniku Milutinu Milankoviću dat je zadatak da napravi novi kalendar što je on i učinio.

Milankovićev kalendar uzeo je za osnovu gregorijanski tako da u startu ne postoji razlika u datumima sa gregorijanskim kalendarom, ali prestupne godine računa drugačije i još preciznije u odnosu na realno trajanje godine. Na svepravoslavnom saboru održanom u Carigradu 1923. godine, ovaj kalendar prihvatile su pravoslavne crkve među kojima su Bugarska, Rumunska i Grčka ali nažalost ne naša i Ruska, tako da danas imamo šizofrenu situaciju da Srbi slave Božić po kalendaru rimskog imperatora a Grci po kalendaru koji je napravio jedan Srbin :)

Caught in a Germany

Safe in the light that surrounds me
Free of the fear and the pain
My subconscious mind
Starts spinning through time
To rejoin the past once again

Nothing seems real
I`m starting to feel
Lost in the haze of a dream

And as I draw near
The scene becomes clear
Like watching my life on a screen

Hello Victoria so glad to see you
My friend!

Eto bloga ponovo, nakon što sam ga uspešno ubio na desetogodišnjicu postojanja sa sve stihovima iz Blade Runnera. Sahranjen delom zato što ga je ubilo 140chr pisanije po Internetima, ali dobrim delom i zato što je epitet bloger u “nećete verovati” eri blogera sponzoruša za mene postao čak i uvredljiv.

Pa ipak, sada mu sledi vaskrs iz mrtvih iz jednog jednostavnog razloga – zato što ću ponovo imati o čemu da pišem. Pa da pređem odmah na stvar.

Palimo odavde!

Da, tako je. Nakon puno godina gunđanja na svakodnevnicu u jednoj sjebanoj državi, jednog jutra se probudiš sa 42 godine i dobiješ taj “odgovor na sva pitanja života i vaseljene”, i shvatiš da ni selidba u “elitni” deo prestonice, ni posao u američkoj firmi, ni sjajne kolege sa kojima provodiš svaki dan, da ništa, apsolutno ništa ne može da tebe i tvoju porodicu zaštiti od sranja kojim si okružen.

Pa ipak čak i sada, mnogi moji prijatelji i kolege smatraju da sam prosto sišao sa uma. Jer ljudi moji, ako neko posle 11 godina može napustiti zemlju, uključujući i sjajan posao u First Beat Media, firmu u kojoj je od samih početaka, sjajne kolege i platu, šta drugo može biti nego da je totalno odlepio. Jesam li?


Živim u Srbiji, radim za developersku platu, sve je pod kontrolom.

Priznajem, Srbija bi defitivno za neke mogla biti zemlja iz snova. Ako ste mladi, nemate dece, volite narodnjake, pušite kao Turčin a opet nekim čudom ste uz to i zdravi kao konj, dobro zarađujete i volite da gledate u zemlju dok hodate (jer ako daleko bilo gledate u nebo, cipele brzo uprlja pseća kaka), … moglo bi biti okay. I mnogi moji ortaci koji nemaju dece i manje više zadovoljavaju opisane kriterijume smatraju da je život u Beogradu skroz okay.

No pre ili kasnije čeka te susret sa surovom realnošću, ako nekim čudom zaobiđeš bahatog kretena na pešačkom, vođu navijača sa xyz krivičnih prijava, nekompetentnog doktora u domu zdravlja, dete koje je dobilo leukemiju ili polipe na žučnoj kesi, čeka te aflatoksin u mleku i vazduh sa ljubičastim oznakama na parametrima merenja zagađenja.


Jer crvena je za pič*ce!

Da idem još malo u detalje, pre par meseci čitajući jedan patriJotski nastrojen tekst, tipičan tekst napisan da nahvata što je moguće više klikova (sorry Miloše ali tako je), ostavio sam komentar sa par “hajlajtova” o stvarima od kojih mi se dobar deo desio samo te nedelje!

1) Zena mi je doktor i nikada u Srbiji nece naci normalan posao niti specijalizirati jer jednostavno ne ume da pliva u ovom sistemu. Nista partija, nista veze, pare ne dam 🙂
2) Prosao sam golgotu lecenja deteta od ozbiljne bolesti u Srbiji. Trebam li reci da 2007 u Srbiji nisi mogao uraditi MRI detetu koje je potencijalno imalo izliv krvi na mozak kao posledicu hemo terapije? Ili mozda da spomenem novije slucajeve dece koja se lece od leukemije gde se roditelji snalaze kako znaju i umeju za lekove? Trebam li spomenuti da im sve punkcije kostne srzi i dalje rade bez anestezije? Godina 2016 rodjaci!
3) Deca ce zavrsiti fakultete a posto ih IT ne interesuje, vec vidim njihovu veselu sudbinu u ovoj zemlji
4) Imam komsiju u zgradi (elitni deo Vracara btw) koji drzi otvorena vrata od stana, ker mu spava ispred vrata a stan jos uz to izdaje kao hostel. Kante sa prizemlja kradu na dnevnoj bazi a komsije u nedostatku istih za bacanje smeca koriste lift 🙂
5) Udjete u banku i kazete hocu pare a oni odgovore nema para. Okay meni se to nije desilo ali jeste mojoj baki. Da, tacno je, Svabe su svoje gradjane druge nacionalnosti ubijale, al nesto se ne secam da smo mi bili mnogo bolji u nedavnim ratovima cca 50 godina kasnije.
6) Penzija. Da super je, rintam po ceo dan za Amere, zaradjujem lepo, imam firmu sjajno. Jednom dana onemocam i ne mogu vise i ostaje mi ona ustedjevina koju cu imati da krckam do smrti i da se molim da ne zivim previse dugo. Moji roditelji za svoju penziju ne mogu ni lekove da kupe. Moja penzija sa mojim davanjima drzavi (preduzetnik) bila bi 10k dinara, sa time mogu da … uff 🙂
7) Zdravstveni sistem. Zena (lekar) se onesvesti nekoliko puta, zovem hitnu, hitna odbija da izadje na teren. Bel Medic dodje, sredi situaciju. Cijena, 22k din. (poseta nocu, infuzija, krvna slika) Jep, u Srbiji je svakako jeftinije ziveti. Ah da, posto imam i tumor na pankreasu i ja imam svako malo MRI koji eto zakazem i cekam samo godinu dana … ili prosto platim privatno. Yep, Srbija je jeftnija.
8) Ada je sjajna, biciklisticke staze su do jaja. Oh nailazi auto koji vozi 100 na sat biciklistickom stazom aaaaaa … okay zovem policiju … a ne evo ih tu su vec, parkirali su auto na sred biciklisticke staze i krkaju u restoranu pored.

Verovatno bi ovaj “rant” iz komentara mogao ići u nedogled sa najsvežijim primerima iz banke, prodavnice, vesti i sl. Hoćete li malo o stručnom savetu za spasavanje srpskog IT-a u kome sede poznati IT stručnjaci Vulin i Dr. Nebojša Stefanović? Ili možda želite jednu lepu pričicu o vađenju zdravstvene knjižice u Srbiji leta gospodnjeg 2016? Ili možda nešto prizemnije, hajde da pojedemo nešto u restoranu gde je pušenje zabranjeno ali bez da smrdimo na duvanski dim ili da nekako kupimo jabuke na pijaci al da znamo da nisu otrovne, ili bre prosto da se provozamo trolama do centra grada ali da nekako uz to sačuvamo i ljudsko dostojanstvo?

Okay sapienti sat, ko je hteo skapirao je. Ko nije može prelistati moje starije postove o tome kako izgleda lečiti dete od leukemije u Srbiji, ili čuti priču moje supruge (doktor medicine), o tome kako izgleda biti đak generacije, a zatim otpušten kao trudnica, pa onda biti godinama bez posla, potucati se po Šumadijskim vukojebinama bez ikakve šanse da vam politički postavljeni poslušnici omoguće posao bliže kući i pored bolesnog deteta.

Naša sledeća destinacija je Nemačka, tačnije Minhen. I tu zapravo i nastupa moja želja za daljim pisanjem, jer oko Nemačke vlada jedna bajkovita priča, dobrim delom nerealna ali iz nekog razloga forsirana od strane medija (srećom sa dobrim delom realnog stanja sam već upućen tako da, nadam se da neće biti neprijatnih iznenađenja).

Do Nemačke kao prvo uopšte nije lako doći, čak i dobijanje termina u ambasadi spada u rang nemoguće misije. Koliko je teško isčupati se iz ovog blata, skapirate čitajući ovaj post (a naročito komentare). U našem slučaju ispostavilo se da je do termina ipak donekle lakše doći ako aplicirate za plavu kartu, naravno jedan od uslova za ovo je fakultetska diploma. I tako, desilo se da sam nakon puno godina izvukao svoju diplomu matematičkog fakulteta iz naftalina i konačno je upotrebio za nešto (moje američke kolege moje formalno obrazovanje nikada nije interesovalo) :)


Kao nova, spremna za Unboxing!

Takođe do posla za lekare uopšte nije lako doći i tu takođe uz obavezne (B2, C1) sertifikate o poznavanju jezika, u zavisnosti o tome gde ste se uputili može biti potrebno još svašta nešto o čemu vam mediji naravno ništa neće reći. Tu su naravno i muke sa nekretninama u većim gradovima, nepriznavanje srpske vozačke dozvole itd. O mnogim tim stvarima već postoji fenomenalan blog Dva kofera u Berlinu (respect za autore), a moj cilj je da se prosto nadovežem na neke postove sa možda svežijim informacijama iz ugla jednog budućeg Bavarca (kako li se već kaže stanovnik Minhena)? :)

I za kraj, par prijatelja me pitaju kakav je osećaj sada kada odlazimo. Verovatno sličan onome što i oni sami osećaju zbog nas, mešavina sreće, tuge i gorčine. Srećan sam što imamo hrabrosti da probamo nešto novo, srećan sam jer znam da će sva ta promena i stres (drugim rečima izlazak iz zone komfora) svima nama doneti napredak, ali po kojoj ceni? Naravno šanse da će cela avantura biti totalni fijasko takođe uopšte nisu male, ali što reče jedan moj prijatelj, nismo morali ništa da prodamo da bismo otišli, odakle smo krenuli uvek se bez blama možemo i vratiti.

Svih ovih godina bio sam blagosloven da upoznam neke sjajne ljude, a samo tokom protekle 2 godine života u Beogradu upoznao sam gomilu novih. Tužan sam jer svi oni će nam u Nemačkoj užasno nedostajati. Sticajem okolnosti moja nova firma u Minhenu je “English speaking” tako da ću se provući bez mnogo smaranja sa Nemačkim (koji doduše znam sasvim solidno), moja deca nažalost neće imati tu sreću i moraće škole pohađati na potpuno novom jeziku.

I na kraju, tu je taj užasan, možda i preovlađujući osećaj gorčine. Gorčina jer smo dozvolili da nam zemljom vladaju bahati, glupi, sebični, drčni ljudi, da lagano ne činivši apsolutno ništa zajedno sa njima potonemo u blato. Sećam se tog trenutka kada smo izašli iz ambasade, zagrlili se i napravili selfi. Konfuzan, nesvestan da li mi je to najbolji ili najgori dan u životu a svestan da je verovatno oba od ta dva.

Svih tih dana kada je trebalo preseći i odlučiti se, u sebi sam ponavljao onu Jobsovu: “Remembering that you are going to die is the best way I know to avoid the trap of thinking you have something to lose“. S tim u vezi, setih se jedne slike koju videh ovih dana na wallu svoje FB prijateljice Ivane.


Pick your choice for 2017!

Ja sam ponosan na svoj izbor a isto u novoj 2017 želim i vama. Hrabrost da se borite, da promenite prvo sebe a onda i stvari oko sebe.

Srećna Nova, pišemo se u 2017!

P.S. Stihovi sa početka naravno Dream Theater, Scenes from a memory.

10 godina Bloga

I’ve seen things you people wouldn’t believe … Attack ships on fire off the shoulder of Orion. I watched c-beams glitter in the dark near the Tannhäuser Gate.

All those moments will be lost in time, like tears in rain.

Time to die.

Banka Intesa i praćenje lokacije korisnika

Redovni čitaoci mog bloga verovatno se sećaju moje priče o Banci Intesa i načinu na koji se okončala naša višegodišnja saradnja. Koga mrzi da čita, priča je o tome kako se nivo usluga jedne banke može srozati do granica nepodnošljivosti, što je rezultiralo konačnim gašenjem svih mojih računa u Intesi početkom septembra 2013. godine. Sve račune sam otvorio i zatvorio u Kragujevcu iz koga sam se konačno i preselio za Beograd u avgustu ove godine (bitno za nastavak priče).

No sudeći po SMS porukama (čitaj spamu) koji sam nastavio da dobijam od Intese, ništa od gore navedenog nikada se nije ni desilo. Redovno sam dobijao SMS-ove o svakojakim akcijama banke, nekada bih SMS jednostavno obrisao a nekada bi se upuštao u prepirku sa @banca_intesa (twitter podrškom Intese) gde se priča uvek svodila na to da obaveštenja dobijam kao njihov klijent!?? :) To što sam bivši klijent koji je svoje račune zatvorio/kartice isekao – koga je briga. No pošto je ovo Srbija, mesto gde se privatnost poštuje kao i svaki drugi zakon (čitaj ne poštuje se), jednostavno nije bilo svrhe cimati se oko toga, tako da sam u većini slučajeva poruke jednostavno brisao.

No današnji SMS koji sam dobio od Intese upalio je sve crvene lampice koje se nalaze u mojoj glavi, a ako se makar malo zamislite morao bi upaliti crvene lampice kod svakoga od nas.

Banka Intesa Spam

Pa okay, šta je toliko bitno u ovom SMS-u pitate se? Lokacija!

Kao (bivši) klijent, sve svoje račune otvorio (zatvorio) sam u Kragujevcu, svu korespodenciju obavljao sam sa radnicima u Kragujevcu, sve moje posete ekspoziturama bile su posete u Kragujevcu. Odakle onda Intesi informacija da se ja sada nalazim u Beogradu, na Vračaru i da je najbliža ekspozitura mojoj lokaciji baš ta blizu stana u kome živim?!!

Smesta sam pitao par ljudi na twiteru i dobio potvrdnu informaciju – svi su dobili različite SMS-ove (neki i više njih), i u svima se navode različite ekspoziture, logično reći ćete jer su svi ti ljudi korisnici različitih ekspozitura.

Okay, ali šta je onda sa bivšim korisnikom (sa mnom) čiju novu adresu u Beogradu nikako nisu mogli imati osim ako:

1) Mobilni operateri dopuštaju svojim klijentima deljenje informacije o lokaciji vašeg mobilnog telefona (samim tim i praćenje korisnika)
2) Mup Srbije prodaje informacije o svojim građanima

Iako tipujem na ovo pod jedan, oba načina predstavljaju najgrublje kršenje privatnosti građana. Na neki način prodaja naših podataka je nešto na šta smo svi nažalost navikli, ali praćenje lokacije je ako mene pitate kap koja je prelila čašu i zbog koje bi svakog od nas morao dobro da se zamisli šta bi moglo biti sledeće.

Crédit Agricole iliti ono kad na trenutak pomisliš da si našao dobru banku u Srbiji

I tako danas negde oko podneva, kiša je nakon tri dana prestala da pada i nekako se stidljivo iza oblaka ukazalo sunce. Pomislih kako je sjajna prilika da malo izađem iz kuće i nervozno tražeći bilo koji razlog, setih se kako već mesecima plaćam mesečno održavanje jedne Visa kartice kod Crédit Agricole banke koju već neko vreme uopšte ne koristim i kako je krajnje vreme da istu jednostavno ugasim. Izvučem jedva korišćenu karticu iz naftalina, strpam u novčanik i pravac banka!

Na putu ka banci podrugljivo sam se osmehnuo likovima u dugačkom redu ispred ATM-a Intese koja btw ima samo 2 (i slovima dva) bankomata u užem centru grada. Setih se cele sage sa Intesom i kako su mi svojevremeno uredno odbili izdavanje CC-a koji sam naposletku otvorio na bazi depozita u drugoj (CA) banci.

U Crédit Agricole banci su me dočekali veoma ljubazno. Gospodin iz obezbeđenja mi je odmah na ulazu ljubazno objasnio kome trebam da se javim radi gašenja kartice, čak se ponudio da on odloži moj mokar kišobran pošto je kiša u međuvremenu naravno ponovo počela da pada.
Javio sam se ljubaznoj gospođi(ci) koja me je posadila u fotelju i odmah krenula sa procedurom gašenja kartice. I tako dok sam lagano odgovarao na njega pitanja, na trenutak pomislih zašto li sam dođavola odabrao neku drugu banku kada su ovde ljudi tako sjajni. Pogledom sam tražio neki flajer, bilo šta od informacija koje bi zgrabio kako bih što pre otvorio ovde neki drugi račun kod ovih divnih ljudi.

Iznenada moj san o idealnoj banci prekinula je spomenuta gospođa(ica) koja mi je sada pružila olovku, prazno parča papira i ljubazno ali odsečno rekla – PIŠITE! I tako mi je reč po reč diktirala zahtev koji sam očigledno morao sa svojih 10 prstiju da napišem banci kako bi mi se moj depozit u iznosu od xyz eura sa partije 1234456779 prebacio na partiju 9876543212. Potpišite, ostavite kontakt da vam javimo kada možete podići novac. Pomislih kako je divno što sam banci uštedeo malo tonera i umesto toga za promenu malo vežbao pisanje bez pomoći kompjutera.

Gospođa(ica) me je sada prekorno pogledala i ljubazno rekla da ću pre zatvaranja kartice morati da pokrijem minus na kartici u iznosu od 1,701.00 dinara. Potpuno u šoku, pokušavao sam da objasnim da izvode dobijam svakog meseca i da svaki put kad mi se iz bilo kog razloga bilo gde spomene nešto što se zove minus, u mojoj glavi se upali crvena lampica za uzbunu koja istog trenutka jakom autosugestijom kaže (čuj kaže, VRIŠTI) IDI, UPLATI, POKRIJ. TI NE DUGUJEŠ NIKADA NIŠTA NIKOME!

No ona je bila neumoljiva, to je zbog redovnog održavanja znate, svakog meseca vam se skine xyz dinara, sigurno ste zaboravili da pokrijete bla bla bla … možete uplatiti ovde na šalteru pa se vratite.

Nevoljno ustajem i čekam da uplatim spomenuti novac na šalteru na kome nema nikoga. “Sad će doći kolega” ljubazno odgovara drugi radnik banke. “Sada” u Crédit Agricole univerzumu zapravo znači 20 minuta. Od dosade uzimam plastičnu čašu i sipam vodu iz “Fontana” automata uz prekoran pogled radnika iz obezbeđenja čiji pogled je izgledao kao da sam upravo banci napravio milione dolara štete. Radnik na šalteru se naposletku pojavio, uplaćujem 1701,00 din i vraćam se kod gospođe(ice) koja mi sa zadovoljstvom preseca karticu uz komentar da će me kontaktirati oko vraćanja depozita.

I onda setih se, karticu sam koristio na Internetu, šta ako je neko nekako … I zamolim gospođu(icu) da mi ipak odštampa izvod kako bih video sve transakcije. Gospođa(ica) mi je ljubazno objasnila da se to plaća ali da će mi eto odštampati stanja na računu od 01.01.2014 tako da mogu videti šta se desilo, ali eto … sigurno je samo mesečno održavanje, niste koristili karticu mesecima kaže ona, i tako … Strpam ono parče papira u torbu, zahvalim se i odšetam do izlaza. Na moje doviđenja, radnik obezbeđenja odgovorio je sa zdravo druže i pomislih, eto sada sam ex klijent, nema persiranja, više nisam gospodin, j*ga.

Kod kuće setih se parčeta papira i pomislih hajde da to proverimo. Otvorim laptop spreman kao zapeta puška da kopam po transakcijama kad ono … stanje na odštampanom papiru umesto 0 bilo je 3402 dinara! WTF!?? I tako odmah skapiram da sam ja zapravo bio u plusu 1701 dinar (1700.95 da budemo precizniji) i da sam nekako u mojoj savršenoj banci nabasao na šalterušu koja ne razlikuje minus od plusa. Okay, krenuću ranije na posao, pokupiti novac (ništa krupno ali stvar principa) pa ćemo videti.

Vreme 15:45, isti dan, petak. Gospodinu “kaži druže” iz obezbeđenja odmah sam na ulazu objasnio šta želim, na šta mi je on odbrusio da dođem u ponedeljak pošto je gospođa(ica) već zapalila kući tako da više niko ne može da se bakće sa mojim slučajem. Na moje insistiranje me je sproveo do šaltera gde sam gospodinu kod koga sam izvršio uplatu objasnio svoj slučaj na šta mi je on samo odbrusio u fazonu “Šta sad ja imam s tim?!!”. Nešto ljubazniji kolega do njega mi je zatražio karticu “da proverimo o čemu se radi”. Nakon što sam objasnio da je moja kartica sada u večnim lovištima pošto ju je gospođa(ica) pre 2 sata presekla, malo je kopao po kompjuteru da bi mi objasnio kako je moj sada već bivši račun u proceduri gašenja i da ja eto sada više svoj novac ne mogu podići. Videćemo da napišete neki zahtev, nešto … ma najbolje dođite vi u ponedeljak. :)

I tako na putu ka poslu ponovo prođoh pored reda ispred ATM-a Intese gde su neki novi likovi strpljivo čekali u redu. Na trenutak mi se učinilo da mi se barem jedan od njih podrugljivo osmehnuo.

Poplave u Srbiji korisni linkovi

Ultimativni izvor informacija sa mapom ugrozenih mesta i mogućnošu da ostavite poziv za pomoć poplave.rs.

Sajt poplave.rs takođe sadrži nekoliko pod-sajtova. Neki od njih su:

Nestali: nestali.poplave.rs
Stream radio amatera: live.poplave.rs
Realtime info: info.poplave.rs

Twitter

Hashtagovi: #poplave #SerbiaFloods #Poplave2014

Odlična lista korisnika iz regiona koji pretežno twitaju o poplavama: https://twitter.com/SandraKravitz/lists/odavde-i-odande (hvala @SandraKravitz)

Sajtovi sa pozivima za donaciju

helpserbia.com
helpserbia.org
floodrelief.gov.rs
PayPal donacija na Ministarstvu finansija RS

Wire instrukcije za slanje pomoći iz inostranstva

Wire instrukcije za donacije iz inostranstva

Korisnici iz Srbije mogu poslati donaciju slanjem SMS poruke na broj 1003 (cena poruke 100 din).

Još jedna lista informacija o poplavama sa brojevima telefona i sl: naslovi.net/poplave

Heartbleed bug i šta sa njim

Ako prethodnih par dana niste prespavali, onda ste gotovo sigurno čuli za heartbleed bug ili ste makar zapazili čudnu ilustraciju srca sa gore spomenutog sajta. Obzirom da nisam primetio mnogo tekstova o njemu na srpskom jeziku (a realno na skali sigurnosnih propusta od 0-10 ovaj bug verovatno zaslužuje 11) – rešio sam da napišem jedan post u nadi da ću makar malo podići svest naših ljudi na temu sigurnosti njihovih podataka.

Heartbleed

Dakle “heartbleed” je u osnovi bug u popularnoj OpenSSL biblioteci ali pre nego krenem u detalje, sledi malo objašnjenje za one sa jeftinijim ulaznicama.

SSL
Po defaultu podaci se preko Weba prenose u običnom tekstualnom formatu. To praktično znači da bilo koji podatak tipa username, password itd. koji iz vašeg browsera šaljete ka nekom sajtu, neko ko bi bio u stanju da presretne vaš Internet saobraćaj može jednostavno pročitati. Zbog toga je firma Netscape još davne 1994 godine uvela SSL koji u najkraćem omogućava enkripciju vaših podataka tako da podaci koji šaljete iz browsera mogu biti apsolutno sigurni. Iako se u početku SSL koristio pretežno na stranama za plaćanje, u današnje vreme popularni sajtovi poput Facebooka i Gmaila celu komunikaciju obavljaju preko SSL-a što čini vaš saobraćaj sigurnim. SSL u vašem browseru možete prepoznati po karakterističnom “katancu” i https konekciji.

ssl

Šta je to Heartbleed?
Dakle kao što rekoh gore, heartbleed je u osnovi bug u u popularnoj OpenSSL biblioteci koja predstavlja besplatnu open source implementaciju SSL-a koju između ostalih koriste i veoma popularni Web serveri poput Apache-a i Ngixa. U prevodu ovaj bug utiče na većinu sajtova na Internetu. Detalji o propustu su objavljeni pre tri dana ali “najbolje” od svega je činjenica da ovaj bug faktički postoji 2 godine tako da je svako zlonameran sa dobrim poznavanjem SSL-a i programiranja ovo mogao zloupotrebiti.

Kako radi?
U osnovi radi se o zloupotrebi takozvanog heartbeat requesta koji u suštini služi da klijent sa jedne strane SSL konekcije pošalje mali request serveru kao potvrdu da je još uvek online i dobije taj isti request natrag. Bez da idem mnogo u tehničke detalje, suština zloupotrebe svodi se na broj bajtova koji se šalje kroz request kao dodatni parametar, tj. uz request šalje se i broj bajtova o veličini requesta. Broj bajtova bi trebao odgovarati veličini što je recimo 1bajt, međutim zahvaljujući propustu serveru se može poslati parametar koji je znatno veći od requesta, tipa 65535 što će rezultovati odgovorom sa servera koji će faktički “višak” bajtova nadoknaditi tako što će povući sadržaj iz svoje memorije, dakle nekih 64kb podataka. Obzirom da se SSL koristi za osetljive podatke to znači da će potencijalni napadač dobiti 64KB osetljivih podataka što može biti nečiji password, broj kreditne kartice i sl. Najbolje od svega je da nakon cele akcije ne postoji apsolutno nikakav trag u logovima, što faktički znači da apsolutno niko ko je imao pomenuti propust na svom serveru ne može znati da li je došlo do curenja podataka ili ne!

Za one koji nisu razumeli gornje objašnjenje predlažem da odgledaju sledeći video, verujem da će posle toga stvari biti jasnije.

Šta činiti
Za početak predlažem da se podsetite reči sa Autostoperskog vodiča kroz galaksiju (ako ne znate šta tamo piše – googlajte). Ako znate odlično pošto je odgovor na gornje pitanje – ništa! Tačnije obzirom da gornji propust postoji gotovo 2 godine onaj ko je do sada želeo da dođe do vaših podataka on je to već i učinio! No dobre vesti su da će većina zloupotreba nastati upravo sada i to na sajtovima koji još uvek nisu zakrpili propuste, tako da takve sajtove apsolutno ne bi smeli posećivati!

Dobra stvar je što je svetski community jako brzo reagovao i objavio listu top 1000 sajtova gde propust u danu objavljivanja još uvek nije bio ispravljen (u međuvremenu većina je sređena). Nažalost kod nas je situacija daleko od idealne tako da sam nakon provere samo par sajtova došao do nekoliko kod kojih propust još uvek postoji. Verovatno najveći od njih je sajt Airserbia.com gde sam i sam nekoliko put do sada kupovao avionske karte. Spomenuti sajt (kao i mnogi drugi) testirao sam pomoću pacemaker ulititya koji i sami možete skinuti sa githuba, a za one koji nisu vični CLI-u postoji i Web sajt gde se može obaviti provera (koja doduše traje nešto duže). Rezultat provere airserbia.com i dokaz o propustu možete videti ovde: http://pastebin.com/Mjad0x2w.

airserbia
Airserbia.com test na fillipo.io

Ono što je svakako neophodno da uradite (koliko god to možda teško zvučalo) je da promenite sve passworde pogotovo za one sajtove na kojima držite osetljive podatke i koji su bili izloženi ovom propustu. Napominjem da je besmisleno a potencijalno i opasno menjati password na sajtu koji još uvek nije zakrpljen, tako da obavezno proverite sa jednim od online alata dole da li je situacija čista pre nego uopšte pristupite sajtu. Takođe (nadam se da u 2014 godini ovo više ne moram da ponavljam) neophodno je da setujete različite passworde za sve sajtove, pošto će u protivnom potencijalnom napadaču biti dovoljno da sa jednim vašim passwordom dobije pristup svim sajtovima koje koristite!

Za kraj nekoliko korisnih linkova.

Online SSL Test
Online heartbleed test
Pacemaker utility
Lista top sajtova i stepen ugroženosti

Svaki biznis je show business

Odmah na početku ovog posta mali disclaimer – originalni post u vezi sa ovom tematikom nastao je još pre nekoliko godina na blogu mog prijatelja Dragana Babića, ali je post nakon jednog pucanja baze nažalost otišao u večna lovišta. U međuvremenu sam ga toliko puta prepričavao da sam naposletku rešio da napišem i svoju verziju.

Dakle svaki biznis je show business, tj. vredite onoliko koliko ste svog gazdu, klijenta, poslodavca, štagod u stanju da ubedite u to. Da se razumemo, postoje ljudi koji su vanserijski u svom poslu ali takvi slučajevi su retkost. Npr. u fudbalu imate dvojicu, jednog Kristijana Ronalda i jednog Lea Mesija čija umešnost sa loptom vredi onoliko cifara koliko može stati na ček. U tenisu imate veliku četvorku (Rafa, Roger, Andy, Nole) koja je (ako sam dobro izbrojao) od poslednjih 36 grand slamova uzela 34! (source). I naravno ne morate kao ja biti developer da bi ste znali za Gejtsa, Zuckerberga pa i Linusa (autor Linuxa, Gita itd.).

Ispod ovakvih vanserijskih ljudi obično ide velika praznina nakon koje se pozicioniraju svi ostali, gde se sa velikom verovatnoćom u svom poslu nalazite i vi. Razlika između vas i konkurencije je verovatno suptilna i teško ju je izmeriti. Tako npr. 95% Web developera danas odlično poznaje i PHP i MySQL i jQuery i Git pa opet jedni će raditi za mesečnu platu od 1000 a drugi za 5000 USD iako na pogled ne postoji vidljiva razlika između njihovih skilova.

I tu naravno dolazi do izražaja vaš lični PR tj. koliko ste u stanju da u dobrom svetlu predstavite svoje veštine. Da se razumemo pričam o suptilnom PR-u a ne o sramnoj samopromociji koja je karakteristika za neke ovdašnje “experte”. Npr. ako ste developer, uključite se u community (forumi, mailing liste …) gde ćete pomagati svojim kolegama oko problema sa kojima se suočavaju. Možete biti i contributor postojećih (open source) projekata i/ili napravite svoje. Naravno znanje nesumnjivo morate posedovati ali će ono tada zahvaljujući vašim referencama i moći društvenih mreža vašem poslodavcu ili klijentu biti značajno uočljivije.

Online kupovina u Srbiji, leto gospodnje 2013

Nekako da bih uopšte mogao da počnem sa ovom pričom moram se vratiti 10 godina unazad, u leto gospodnje 2003. Te davne 2003 godine Srbija je još uvek nesigurnim koracima koračala novoosvojenim stazama demokratije, strane investicije samo što nisu počele da pristižu, SBB je već nudio 128kbps Internet a banke su nicale kao pečurke posle kiše. I tako lagano mic po mic stigosmo i do prvih kreditnih kartica.

U to vreme uz klasične kreditne kartice (za koje si pre izdavanja morao na bibliji da se zakuneš da ih nećeš koristiti na Internetu), pojavile su se i tzv. Internet kartice – Visa Virtuon kod RFZ-a ili Visa Internet kod Vojvođanske banke. Ja sam se nekako opredelio za ovu drugu.

I dan danas sećam se svoje prve online kupovine kao i divnog mirisa knjige koja je stigla sa Amazona. U to vreme online kupovina napolju bila je već mainstream, ali u Srbiji tako nešto jednostavno nije postojalo. Naravno verujem da smo kao i danas imali konferencije o e-trgovini (šta god to bilo) gde su ljudi plaćali kotizaciju profakturama i verujem zadivljeno slušali priče i maštali o nečem tako divnom i tako dalekom.

Fast forward 10 godina i evo nas u Decembru 2013. Za 10 godina promenio sam x kreditnih kartica, obavio brdo online kupovina hostinga, domena, knjiga, delova za kompjuter … i sve to gotovo isključivo na stranim sajtovima. Kažem gotovo isključivo pošto sam tu i tamo kupovao karte za koncerte na eventimu a sećam se kako sam jednom iz inostranstva platio karticom domaćem servisu za isporuku cveća ali to bi mislim bilo to.

I tako prošle nedelje nekako sasvim spontano ušao sam u avanturu zvanu online kupovina u Srbiji. Poželeo sam da se počastim novim 27″ monitorom, a na preporuku nekoliko drugara opredelio sam se za 27″ Dell U2713HM. Zbog skoka PDV-a od nove godine želeo sam da ga uzmem što pre, a pošto mi se nije cimalo do Bgd-a samo zbog toga, reših da kupovinu naravno obavim online.

Petak popodne, na pcberzi dobio sam nekoliko sajtova gde bih to mogao obaviti i krenuh od Emmi – klikete klatete i monitor poručen. Okay morao sam da se cimam sa registracijom korisnika i unosim svašta nešto od privatnih podataka (JMBG i sl.) al tako ti je to valjda u zemlji u kojoj je lakše doći do 10kg heroina nego do payment procesora. Ubrzo je stigao konfirmacioni email i narudžbenica, jupii! Već sutradan (subota) rano izjutra otišao sam do ATM-a kako bih u ponedeljak ujutru spremno sa kešom dočekao kurira.

emmi

Kurir naravno nije došao u ponedeljak. Nije stigao ni u utorak tako da sam shvativši da u Srbiji reč ONLINE još uvek ne postoji u rečniku nervozno iskopao telefon kontakt centra kako bih proverio šta se dođavola dešava (usputno makar i proverio da li mi trebaju neki dodatni kablovi za monitor). Rekli su monitor stiže istog dana ili sutra. Od tog obećanja prošla su nova dva dana, pozvao sam ponovo call centar da bi mi glas sa druge strane odbrusio da će proveriti da li monitor uopšte imaju na stanju i prekinuo vezu!?? Moji naredni pozivi bili su odbijeni tako da sam sinoć poslao kratak email u kome piše da mogu smatrati da sam (naravno) odustao od narudžbine. U odgovoru sam saznao da monitor zapravo nikada nisu ni imali. Fukin pilićari.

Druga na spisku bila je firma Monitor, mislim kupiću monitor u Monitoru ha ha. Ovoga puta naravno bio sam mnogo oprezniji sa kupovinom online tako da sam odmah otišao na stranu sa uslovima korišćenja gde me je sačekalo nešto ovako :)

Umoran od “online kupovine” rešio sam da odustanem i stvar lepo obavim offline kako to i priliči u zemlji Srbiji. U Kragujevcu (gde ja jelte živim) postoji nekoliko offline prodavnica (Gigatron, Comtrade, PCPractice…) tako da sam prvo otišao na njihove sajtove da se uverim da imaju traženu robu. Gigatron je prikazao da monitor mogu kupiti kao i Comtrade. Jupiii! Žena svejedno ide u Plazu u novogodišnji šoping, idemo zajedno!

U Gigatronu hladan tuš – prodavačica mi kaže da taj monitor uopšte nemaju. ALI IMATE GA NA SAJTUUU!!! (vrištim u sebi). Okay ovi nemaju pojma, odoh u susedni Comtrade. U Comtrade-u ista priča. U povratku kući svraćam u PC Practice i Win Win, ni oni ga nemaju.

Stižem kući i vraćam se “online kupovini” i poručujem monitor online kod Gigatrona. Čak mogu i da iskoristim bodove i dobijem popust. Ubrzo stiće i konfirmacija. Jupiiii!

gigatron

No ne lezi vraže, posle par sati stiže email od Gigatrona sa objašnjenjem njihove podrške da monitor zapravo nemaju :)

gigatron_email

Odlazim na sajt PC Practice-a gde me čeka ista priča. Monitor za koji su mi pre par sati rekli da ga nemaju nigde u Srbiji uredno možeš kupiti online. Monitora naravno zapravo nema, ali tkoga je briga.

I tako dolazimo do sledećeg zaključka: U leto gospodnje 2013, na pragu nove 2014 godine, vodeći sajtovi prodavaca hardvera u Srbiji nemaju implementirano fukin *stanje* na lageru!?? Poruči, kupi, stavi u korpu, isporuka danas … i onda lepo prospeš po stolu šaku pasulja ili nabaviš lepo kristalnu kuglu i pitaš je hoćeš li robu zapravo dobiti?!! Prosto mi dođe da čisto šale radi obavim “kupovinu” i na PC Practice-u i/ili Win Win-u čisto da vidim šta će se desiti.

A možda ipak da svratim na Amazon i kupim nešto sitno čisto da se malo smirim i da se malo divim onom “In Stock” i “Usually shipped within 24 hours” čudu. To “čudo tehnike” tamo srećom postoji već nekih 15-tak godina. I molim vas podsetite me da sledeće godine ponovo ismevam registracije na razne “E-trgovine” i slične naučno fantastične konferencije na koje upad plaćaš starom dobrom profakturom.

Banca Intesa – Hronika jedne propasti

Bilo je to sada već davne 2001 godine, dobio sam svoj prvi pravi full time posao za jednu američku kompaniju i od kolege dobio preporuku da otvorim račun u Delta Banci preko koje si u to vreme najjednostavnije mogao primiti devizne uplate iz inostranstva. Nakon otvorenog računa u banci dobio sam instrukcije za prijem novca iz USA gde mi je rečeno da će me njihova službenica pozvati kada novac bude pristigao.

Moram da priznam da sam bio nervozan tokom čekanja na prvu platu. Približno bio je u pitanju iznos moje godišnje plate na fakultetu (gde sam u to vreme takođe još uvek radio), a wire transfer je trajao nekoliko dana. No sve je bilo okay, jednoga jutra zazvonio je telefon, javila se izvesna Sanja iz Delta Banke (jako slatka devojčica btw) koja mi je ljubazno rekla da imam priliv i da kad nađem vremena skoknem do njih.

Narednih meseci sve je bilo savršeno, pravi medeni mesec, radio bih standardno svoj programerski posao a tamo negde oko 10-tog u mesecu očekivao isplatu i poziv od gospođice Sanje iz Delta Banke. Nakon poziva odlazio bih u banku gde bi me ljubazno posadili u kožnu fotelju dok bih čekao da se novac prebroji i pozvali me tek nakon što bi novac bio uredno spremljen u kovertu gde bih ga uz maksimalnu diskreciju mogao pokupiti.

Vremenom Sanja je otišla iz banke a umesto obaveštavanja telefonom – ti si bio taj koji je morao zvati banku (ili se lično cimati do banke) oko eventualnih uplata. U međuvremenu umesto Sanje došli su neki novi likovi koji su prosto obožavali kada im dođe lik zbog koga odnekud moraju istresti američke dolare (kojih naravno po pravilu kod njih nije bilo ni za lek), a komentari iz tog vremena bili su tipa “Batice jel ti ovo nešto oko onih kartica muvaš” a ponekad bi mi prosto još s vrata odbrusili “Danas nemamo dolare”.

Godine su prolazile, banka je promenila ime i svoj (kakav takav) kvalitet zamenila kvantitetom. No svejedno što zbog lenjosti a ponešto i zbog straha od promena, ostajao sam uvek veran “svojoj” banci bez obzira na cimanja u redovima, neformalni rečnik zaposlenih i sl. gluposti. U međuvremenu sam 2006 otvorio i svoju firmu tako da sam sve svoje uplate primao isključivo preko računa agencije, sanjajući o danu kada ću svoje pare moći da podignem online bez da se cimam do banke ili makar o danu kada će mi neko u toj banci persirati (oh ja sam tako staromodan i posebno se palim na to).

Nisam zatvorio račun zbog ebankinga koji i dan danas radi samo na Windowsu. Nisam zatvorio račun ni kada su pre par godina odbili moj zahtev za kreditnom karticom koja mi je bila neophodna za online rezervacije hotela u nekim zemljama gde za debitne kartice neće ni da cuju. Posebna anegdota je trenutak kada sam tada (a dešava se u danima početka SE krize kada su mnogi to radili) zapretio da ću podići svu svoju uštedjevinu pa mi je nuđeno stosta samo da svoje devize ostavim, i razmatrane razne mogucnosti za dobijanje kreditne kartice (između ostalih i da potpišem da me žena izdržava, ona je brate lekar u državnoj firmi, njoj ćemo dati karticu a ti onda uzmi preko nje). Moje ukazivanje na gomilu para koje su mi na ime raznih kamata i provizija skidali sa racuna tokom svih ovih godina nije pomoglo.
Nisam zatvorio račun ni kada mi je stiglo nezvanično objašnjenje takvog tretmana – ti si preduzetnik, boranija, niko i ništa … mi političare primamo kao VIP klijente, imamo poseban broj za njih i posebne prostorije, ti si previše sitan. Zatvorio sam račun jer mi je dosadilo da me tretiraju kao idiota gde na svaki moj poziv sa pitanjem tipa “Kada će e-banking proraditi na Mac-u” ja dobijem odgovor sa “Ali Dragane pa to već radi, nešto nije u redu sa vašim računarom, možda imate virus ili koristite poslovni racunar bez privilegija, ili niste updejtovali Javu ili vas možda samo muči hronična nejebica pa ste baš nas našli da zovete i smarate”. O najnovijem biseru da uopste nemate pristup online uplatama (tipa plaćeni računi) osim u tekućoj godini bolje i da ne pričam (jos uvek smišljam kako da vlasniku office-a koji rentiram objasnim da sam plaćao račune i u prošloj godini iako to više nikako ne mogu da dokažem!)

Delta Banka Kartice

Delta Banka Kartice

Sve u svemu danas sam nakon 10 godina prelomio i otvorio racun u drugoj banci i podneo zahtev za zatvaranje svih računa u Intesi. Moram da priznam da sam nakon 10 godina vernosti očekivao makar malo cimanja, makar pitanja oko razloga napuštanja banke od strane službenika Intese. Naime tokom gore spomenutog “incidenta” od pre par godina sa odbijanjem za kreditnu karticu imao sam utisak da bih i BJ mogao dobiti samo da zadržim svoj novac i račun kod njih. Ali danas … danas je bilo sasvim drugačije. Lik je sasvim opušteno uzeo moje kartice na kojima još uvek pise Delta Banka, izbrojao pare i rekao SLEDEĆI! Valjda je tako kad si preduzetnik, fizičko lice, boranija, … jednom rečju niko i ništa.

Sve u svemu, ne gajim iluziju da ce druga banka biti (mnogo) bolja. Znam da ce neko reći “svi su oni isti” ali to ne može biti tačno. Tačno je da su svi oni loši, ali neki su jednostavno bolji od drugih i tu je kraj priče. I znam da ću ovoga puta tražiti drugu banku ako mi nesto ne odgovara kod ove i tako u krug, sve dok svi oni ne shvate da smo za njih Njegovo velicanstvo KLIJENT od cijih provizija i kamata žive!

Your country is still not supported

Kada sam pre izvesnog vremena pročitao tvit izvesnog ministra koji nudi pomoć IT-u, moja prva reakcija bila je “Stay the f* out of IT”. Realno, uprkos lokaciji u kojoj živimo, za sve ove godine mnogi od nas uspeli su da lepo unovče svoje znanje bilo baveći se Outsourcingom, bilo sopstvenim projektima, a poznavajući umešnost naših državnih organa, teško da postoji bolja pomoć od toga nego da zaborave da IT uopšte i postoji.

Pa ipak kada sam pre neki dan po zilioniti put tokom online plaćanja samo zbog svoje geo lokacije bio markiran kao frauder, palo mi je na pamet da bi država ipak nešto mogla i da učini. Iskreno mislim, koliko god Srbija po mnogih stvarima bila Banana Republika, stoji činjenica da smo (kako tako) moderna demokratska država koja se nalazi u Evropi sa wannabe težnjom ka evropskim integracijama.

Dakle za početak neko od predstavnika Vlade mogao bi krenuti sa kontaktima ka vodećim svetskim kompanijama (Amazon, Apple, Google, Microsoft, PayPal, …) kao i vodećim svetskim sajtovima kako bi Srbiju prestali da tretiraju poput Avganistana. Realno mnoge crne liste verovatno su napravljene tamo negde 1999 i tužno je i jadno da se Srbija još uvek nalazi na njima. Međutim problem sa fraudom je ozbiljan i kao neko sa iskustvom na Paymentu smatram da bi država konačno trebalo da počne da krivično goni likove zbog kojih smo na Top listama zemalja sa online prevarama (zloupotreba kreditnih kartica, phishing i sl.).
Kapiram da bi domaća zajednica (korisnici foruma, twittera, …) mogla da se samoorganizuje i krene sa kontaktiranjem raznih sajtova, ali teško da bi stigli dalje od službe za podršku, a verujte mi da oni imaju uticaja u odlučivanju koliko neka čistačica u Telenoru na broj minuta u vašem paketu. Dakle stvar treba ipak podići na malo viši nivo.

Naravno potrebno je srediti i naše zakone, recimo postarati se da se ukine famozna “Špedicija” prilikom uvoza knjiga sa sajtova poput Amazona i sl. Okay knjige sada možemo čitati i na Kindleu, ali da bi smo dobili Kindle (i to ne poslednju Paperwhite/Fire generaciju koju Amazon naravno ne isporučuje u Srbiju), taj isti Kindle mora proći špediterske troškove i tako dobiti još 120% svoje početne cene (~100e). O PayPalu i (ne)mogućnosti da on posluje u Srbiji bolje i da ne pričam.

Vesela lista zemalja na bodybuilding.com
Vesela lista zemalja na bodybuilding.com

Bottom line, svako od nas ko se bavi IT-em morao je barem jednom do sada da počini manje krivično delo lažnog predstavljanja da bi svojim rođenim parama mogao da kupi bilo aplikacije na App Store-u, prijavi se na konferenciju koja prima uplate samo preko PayPala i sl. Ako država želi nekako da pomogne onda može za početak da građane svoje zemlje (kako tako) izjednači sa građanima drugih civilizovanih zemalja. I da, to se može uraditi bez novca, bez otvaranja novih vladinih agencija, bez velikih reči, samo neka neko od nadležnih konačno počne da radi svoj posao!

Smokers Heaven

Dobrodošli u Srbiju – i ovde je pušački dim nepoželjan … nešto ovako piše na tabli koja je jedan od prvih znakova dobrodošlice na našim graničnim prelazima, znak pored koga moraju proći svi turisti koji dolaze kao i nesrećnici koji se vraćaju u majčicu.

Kažu da postoji laž, prokleta laž i statistika … i onda verovatno ide ova tabla. A tačna vest je da je zapravo Srbija pušački raj i treba je kao takvu svuda i reklamirati.

Znam znam, pre par godina naši dragi drugovi i drugarice poslanici doneli su zakon u kojem piše kako je pušenje zabranjeno. Nekako ih zamišljam kako su u zadimljenom skupštinskom bifeu raspravljali barem 15 minuta, šta bi mogli da hitno urade da bi naša zemlja bila proevropska, onda su nakratko ugasili cigarete, zamolili konobaricu Micu da isprazni pepeljare i izglasali taj neki Zakon o zabrani pušenja.

Naravno zakon se poštovao, kao i sve drugo u Srbiji barem tri dana. Lekari nisu pušili u ordinacijama, mogao si da dišeš bez boce sa kiseonikom u bioskopu, čak su i nesrećne butikašice morale na svakih 15 minuta da izlaze ispred svojih prodavnica stavljajući nas potencijalne kupce u zabludu, da li to one prodaju nekakve pušačke rekvizite ili odeću. Naravno vladini organi su brže bolje izlepili celu zemlju sa nekakvim crno-belim znakovima o zabrani i dozvoljenom pušenju.

Očekivali bi ste da je znak zabrane obojen crvenom bojom, ali pošto je Srbija zemlja u kojoj prestaje logika, znak zabrane je zapravo beo a znak da je pušenje dozvoljeno je crne boje. I naravno pošto ovde svi mrze belu boju jer nas to asocira na sneg koji zimi moramo čistiti, sve kafiće oblepili smo tim crnim nalepnicama.

Ali ne leži vraže, pošto su poslanici znali da mi mrzimo belu boju, neko dovoljno pametan setio se da bi lokale koji imaju više od xyz m2 trebalo oblepiti i crnim i belim nalepnicama. Mislim se, ako čovek izvede na ručak (piće ili štagod) svoju ženu i sitnu dečicu, valjda ima pravo da uz skupo plaćeno piće i hranu udiše čist vazduh iznad svog stola … okay barem dok mu dim sa susednog stola na kome je zalepljena crna nalepnica ne otera taj vazduh.

Ali postoji znate problem sa tim belim nalepnicama. Prvi je već spomenuti, osim što belu boju mrzimo, bela boja je i konfuzna i većina pušača se zbuni i greškom u praznoj kafani sedne baš za taj jedini sto na kome stoji ta bela nalepnica, pošto belo asocira na dim valjda. Drugi problem je tradicionalna naklonost Srba ka sportu, a ovde je omiljeni sport izvrgavanje ruglu bilo kog zakona, tako da i ovaj nesrećni vezan za pušenje nije izuzetak.

Sve u svemu, batalite više ta proevropska sranja i učinite konačno nešto dobro za ovu zemlju. Sklonite te glupave zbunjujuće nalepnice i pustite nas nepušače da nekontrolisano i bahato uživamo u dimu. Dobro snimite taj dim i stavite ga na sve domaće televije, platite reklamu na CNN-u, kreirajte grupe na FB-u… I stavite ako za Boga znate lep i veliki natpis na ulazu u majčicu – Dobrodošli u pušački raj!

Pet godina kasnije …

Na današnji dan pre tačno 5 godina napisao sam ovaj post. Tog istog dana Jovani su uradili još jednu punkciju koštane srži, primila je prvu od ko zna koliko konjskih doza Pronizona, upoznala prvu devojčicu bez kose i spoznala gorku istinu da će i ona uskoro ostati bez nje … Prošli smo kroz pakao Hemioterapije, kroz izuzetno teške trenutke, iskušenja, neizvesnost … Neke od tih priča ispričane su na ovom Blogu, većina od njih Bogu hvala nije.

Pet godina za obolele od Leukemije je važan “milestone”, to je period nakon kojeg teorija kaže da se Leukemija više neće vratiti, da su šanse da je ponovo dobije iste kao i kod bilo kog zdravog čoveka. O tzv “long term” efektima Hemoterapije bolje da ne razmišljam u ovom trenutku, ne bih da kvarim žurku …

Pet godina sam sanjao ovaj dan. Maštao sam kako ću reći da smo pobedili, kako ću se bahato napiti, onako kako nikada u životu nisam i nekakav osećaj sreće i ispunjenja koji valjda imaš kad ispuniš jedan takav neverovatan cilj … ali nekako se ništa od toga nije dogodilo.

Davno sam prestao da se pitam zašto baš ona, šta je uzrok, kako i zašto. Ona je i dalje tu sa nama i to je jedino bitno. Ali opet, osećaj sreće kvari mi taj neki osecaj, da su nam nakon sankcija i ratova koje smo nekako na misice pregurali ti neki virtualni skakavci ponovo pojeli novih pet godina života! No jesmo li barem iz svega ovoga izašli jači … po principu “što te ne ubije to te ojača”?

Ono što sam definitvno naučio za ovih pet godina je da je život ovde, tu i sada. Koliko god se mi trudili, mi jednostavno nemamo pojma šta nas čeka iza sledećeg ćoška. Znam da zvuči kao glupava fraza ali zaista, treba uživati u svakom danu, boriti se kao lav za svoje ciljeve i ne traćiti vreme na gluposti…

Da se vratimo na Blog post sa početka ovog teksta. Ironija je da je taj post od pre pet godina post sa najvećim brojem komentara na srpskom delu mog Bloga. Mnogo puta vraćao sam se na neke postove i čitao komentare tih nekih ljudi koje sam znao tek onako, sa nekih Web foruma gde smo jedni drugima pomagali, ili još gore neki potpuni neznanci, ljudi dobre volje koji su bili spremni da pomognu nekome koga znaju tek na osnovu njegovog škrabanja … nemate pojma koliko mi je sve to puno značilo!

A sada, odoh da naspem neko skupo piće u čašu. Možda se neću bahato napiti, ali zar mislite da ću propustiti ovaj dugo čekani trenutak da dignem čašu u vis? No way Hose :)

Živeli!

Twitter napredne tehnike

Nakon što sam dobio par korisnih saveta vezano za svoje treninge, obećao sam svom drugu Ivanu (@everlast) pomoć oko korišćenja Twittera. Ivan je instruktor fitnesa i požalio mi se da na Twitteru slabo ili nikako dobija nove followere. Obzirom da ovi saveti mogu biti od koristi i drugim korisnika Twittera, rekoh hajde da to spojimo u jedan Blog post :)

Kao prvo ovo nije tekst namenjen totalnim početnicima na Twitteru, ako tražite nešto više poput upustva za početnike, Dejan Vesić napisao je odličan tekst koji možete pročitati.

Generalni saveti
Ako bih ceo ovaj tekst mogao staviti u jedan tvit, on bi verovatno glasio: pišite dovoljno često i kvalitetno i ne smarajte. Naravno pošto ovde imamo na raspolaganju više od 140 karaktera možemo i malo detaljnije :)

– Uverite se da na vašem profilu jasno stoji podatak čime se bavite i o čemu pretežno pišete, tako da vaši pratioci znaju šta mogu da očekuju. Npr. ako ste programer i pretežno delite linkove o programiranju, potrudite se da ostalima to jasno stavite do znanja na vašem profilu.
– Twitter nije chat. Ne ulazite u bespotrebne diskusije sa drugim korisnicima, jer će to samo iziritirati vaše pratioce i šanse su da će neki od njih stisnuti Unfollow dugme. Ako već morate da postavite pitanje i odgovorite nekome, potrudite se da to bude kratko i jasno bez suvišnog broja Twitova.
– Napravite razumnu pauzu između twitova. Ne postoji ništa iritantnije od tzv. “SM Experata” koji dođu na Twitter jednom dnevno, bace 7 self promoting twitova i odu off na 3 dana. Okay, svi mi ponekad upadnemo u fazu da imamo 17 cool misli/twitova u sekundi, ali probajte da takve misli i twitove iskontrolišete.
– Ne smarajte sa nametanjem svojih ličnih stavova. Super je cool to što slušate Heavy Metal i glasate za LDP ali imajte u vidu da postoje i ljudi koji su drugačiji od vas i kojima se neće svideti ako preterano ističete te vaše osobine.
– Ako delite sopstvene linkove (poput tekstova na sopstvenom sajtu/Blogu) neka to ne bude i jedini sadržaj koji delite. Svi mi Twitter na ovaj ili onaj način zloupotrebljavao za samopromociju, ali to trebate uraditi suptilno tako da u moru korisnih linkova stavite i twit sa tekstom na svom blogu a ne obrnuto.

Pratiš me – pratim te
Dosta korisnika Twittera će na vaš Follow uzvratiti istom merom, tako da je tehnika praćenja što više ljudi verovatno i najbrži način da relativno brzo povećate broj followera. Twitter analizira i važu mrežu ljudi koje pratite/vas prate tako sa povećanjem ovog broja imate mnogo veće šanse da se nađete na nečijoj “Who to follow” listi.
Problem je međutim činjenica da ovu tehniku ljudi veoma često zloupotrebljavaju i linija između ove tehnike i spama je veoma tanka. Par saveta:
– Broj ljudi koje pratite povećavajte postepeno dodavajući nove ljude, bilo one koji su vam interesantni one koje Twitter predloži. Nipošto nemojte zapratiti odjednom gomilu (100, 1000 …) korisnika, prvo zato što će vas možda i sam Twitter okarakterisati kao spamera i blokirati ali mnogo bitnije, gomila korisnika koje ste “zapratili” uočiće disproporciju između broja ljudi koje pratite i vaših followera tako da će sa velikom dozom verovatnoće kliknuti na report spam opciju.
– Ako ste nekoga zapratili samo da bi ste dobili “follow back”, dajte toj osobi neko vreme da to u učini. Većina ljudi ima podešen Twitter account tako da dobija email nakon svakog novog followa, tako da su šanse da ćete dobiti “kurtoazni” follow back odmah, ali to možda i potraje i nekoliko dana/nedelja.
– Ako pak ne dobijete follow back a twitove pomenutog korisnika ne želite da pratite, okay je da ga otpratite posle izvesnog vremena. Prvo zato što time smanjujete šum na vašem TL-u ali isto tako važno smanjujete i disproporciju između velikog broja ljude koje pratite i vaših followera.
Nikada i apsolutno nikada nemojte korisnike više puta odpratiti pa ponovo zapratiti samo da bi ste dobili follow back. Ovo se smatra (vrlo iritantnom) spamerskom tehnikom i velike su šanse da ćete popiti jedan “report for spam” i samim tim blok vašeg accounta.

Smanjenje šuma, liste i Twitter klijenti

Nakon što ste naprasno dodali gomilu novih korisnika šum na vašem TL-u je nepodnošljiv. Gomila novih twitova, more informacija u kojem je jako teško iskopati one korisne. Tu u pomoć priskaču liste i twitter klijenti (pogotovo oni koji sadrže tzv. Mute i Block Users/Keywords opcije).
Kao prvo liste mogu biti privatne i javne. One privatne dostupne samo vama, javne može videti svako. Možete kreirati jednu listu ljudi čije twitove želite da pratite ili još bolje više njih, tako da možete grupisati liste po onome o čemu ljudi pretežno twituju, po geografskoj poziciji, kategoriji, jeziku itd.
Ono što ja lično vidim kao veliku manu lista je činjenica da bilo koji reply nekoga sa liste nekome ko se ne nalazi na listi neće biti vidljiv na samoj listi. Npr. ja imam @eniac na listi “Super Awesome”, ali ako Eniac odgovori nesto Ivanu (@everlast) koji se ne nalazi na toj listi ja taj twit neću videti osim ako ne odem na glavni Timeline. I tu u pomoć dolaze Twitter klijenti sa svojim mute i block opcijama.

Twiter klijenti su posebne aplikacije koje vam omogućavaju da bez korišćenja browsera i odlaska na twitter.com koristite Twitter. Oni su praktično neophodni ako Twitter želite da koristite sa mobilnih uređaja i tableta, ali isto tako veoma korisni i na Desktop računarima upravo zbog naprednih opcija koje sam Twitter sajt ne poseduje.

Evo kratke liste Twitter klijenata na platformama koje sam ja koristio (slobodno dodajte svoje preporuke u komentarima):

Tweetdeck (Windows, Mac).
Jedan od najpopularnijih klijenata sa mnoštvom napredniih opcija (block, mute itd.). Nedavno ga je kupio Twitter (što obzirom na iskustvo sa prethodnim kupovinama verovatno i znači da će prestati da se dalje razvija)
– Tweetie aka Twitter for Mac (Mac)
Dugo godina apsolutno najbolji Twitter klijent, nažalost nakon kupovine od strane Twittera prestao je da se razvija i ne poseduje gotovo ništa od naprednijih opcija (filteri i sl.)
Tweetbot (iOS)
Apsolutno najbolji Twitter klijent. Nažalost samo za iOS (iPhone i iPad uređaji).
Seesmic (Android, Winmobile, iOS, Web)
Gravity (Symbian)
Napominjem da gotovo za svaku platformu možete koristiti i zvaničnu Twitter aplikaciju ali ona ne donosi ništa od naprednijih opcija u odnosu na Web. Takođe za razne browsere postoje veoma korisne extenzije koje vam omogućavaju da filterujete deo TL-a poput block i mute opcija.

Block i Mute opcije

Pojedini Twitter klijenti sadrže takozvane block i mute opcije koje vam omogućavaju da pojedine korisnike ili hashtagove praktično blokirate na nivou klijenta. Ovu opciju npr. imaju Twitdeck i Tweetbot, tako da pojedine korisnike možete “ugasiti” na neko vreme (sat, dva, nedelju dana) ili trajno tako da vam njihovi twitovi neće biti vidljivi na TL-u iako ih tehnički i dalje pratite. Isto važi i za hashtagove, npr. ako ste na TL-u nedeljom sigurno ste čuli za legendarni i ekstremno smarajući tag #utisak koji srećom sa ovim klijentima lako možete blokirati. Neki Twitter klijenti omogucavaju čak i blokiranje na nivou regularnih izraza, tako da ako poznajete iste možete napraviti i veoma kompleksne block izraze. No za većinu korisnika jednostavna lista hashtagova poput #krmljao, #4sq, #utisak i sl. biće sasvim dovoljna za početak.

Kada bi moja firma bila javno preduzeće

Kao što ste iz mog prethodnog posta mogli i zaključiti, ja sam (Internet) preduzetnik, posedujem malu firmu i office u centru grada. Nemam nijednog klijenta u Srbiji i ako bi zanemarili par stalnih klijenata za koje sporadično odradim neki poslić moglo bi se reći da full time radim za američku firmu First Beat Media. Firmu posedujem pre svega da bi sve te devizne uplate mogle legalno ući u zemlju kako bih plaćao porez i mogao mirno spavati. No ovo nije priča o tome.

U jučerašnjoj reakciji na post Mađarskog preduzetnika smo između ostalog pokrenuli i pitanje na koji način država troši novac koji prikuplja od poreskih obveznika. Naravno svi mi znamo da je u Srbiji već nekih 20-tak godina na vlasti partijska država u kojoj su javna preduzeća meka za zapošljavanje partijskih poslušnika, ljubavnica i rođaka. Postojeća radna mesta odavno su popunjena ali je država veoma kreativna u izmišljanju novih kako bi armije novih poslušnika mogle naći uhlebljenje na grbači ljudi koji zaista rade i za to plaćaju porez.

I tako počnem da razmišljam šta bi bilo kada bi moja firma nekim čudom postala javno preduzeće gde troškove ne snosim ja već to plaćaju poreski obveznici. Siguran sam da bi se odmah ukazala potreba za sledećim radnim mestima:

– Radno mesto sekretarice
Svu svoju komunikaciju sa klijentima i kolegama obavljam mailovima ili IM-om. Moji klijenti su daleko odavde tako da u firmu osim prijatelja tu i tamo ne dolazi niko. Pa ipak tu i tamo treba se javiti na telefon, skuvati kafu, oprati prljave sudove što je naravno posao sekretarice. Sad kad malo bolje razmislim pitam se kako sam uopšte mogao živeti bez nje!

– Radno mesto vozača
Neretko moram izaći iz firme i obaviti nešto. Bilo da je to smaračina u banci, sa knjigovođom ili privatne obaveze, takve stvari su gotovo svakodnevne. Naravno jasno vam je da mi je vozač samim tim neophodan kako bi me mogao voziti na sva ta mesta koja se nalaze na par stotina metara od moje kancelarije. I ne samo to, neophodan mi je i službeni automobil kao i plaćeno parking mesto što bliže kancelariji kako ne bih morao da trošim energiju hodajući čak do auta.

– Radno mesto kurira
Apsolutno neophodno radno mesto, potreban je neko ko će izaći ispred kancelarije da mi u obližnjoj pekari kupi pecivo a siguran sam da bi se u budućnosti mogle naći i dodatni razlozi za jednim ovakvim radnim mestom.

– Radno mesto portira
Iako su svi moji klijenti daleko od Srbije jasno vam je da ne mogu dopustiti da u moju firmu ulazi svako. Samim tim neophodan mi je neko da vodi računa ko ulazi u firmu i obaveštava sekretaricu o tome (koja će se naravno brinuti o tome da me moji prijatelji ili supruga koja tu i tamo navrati ne ometaju).

– Radno mesto noćnog čuvara
Grad je pun kriminalaca i narkomana i apsolutno je neophodno da neko i pored portira vodi računa o dragocenostima u mojoj firmi. Nisam siguran da je jedna osoba sposobna da svake noći obavlja tako težak zadatak spavanja u mojoj kancelariji pa bi se sigurno ukazala potreba i za još jednim ovakvim mestom.

– Radno mesto čistačice
Jasno vam je da jedan direktor (opa unapredio sam se) ne može sam da pere šolje od čaja ili daleko bilo da na kraju radnog vremena sam izbacuje smeće. Zbog toga je više nego neophodno zaposliti najmanje jednu čistačicu koja će se brinuti o higijeni u prostorijama u kojima radimo.

– Velika poslovna zgrada
Nakon što sam otkrio da su mi sva ova radna mesta apsolutno neophodna mali office od 40-tak m2 pokazao se apsolutno nedovoljnim za sve naše zaposlene. Samim tim bili smo prinuđeni da se preselimo u veće prostorije i zakupimo o trošku poreskih obveznika još neko parking mesto kako moji radnici ne bi morali da snose ne baš male troškove parkiranja u extra zoni gde se sada nalazi naša nova poslovna zgrada. Naravno naš inventar je sada skuplji i nije bilo baš jeftino opremiti naše kancelarije i plaćati telefon i Internet svakog meseca ali teši me činjenica da to više ne plaćam ja već neko drugi.

And my 2 cents

Ovih dana digla se velika prašina zbog teksta koji je preduzetnik iz Mađarske objavio na svom Blogu gde je u opširnoj analizi na veoma jasan način objasnio sve probleme sa kojima se susreću preduzetnici u Mađarskoj. Obzirom da je situacija kod nas na mnogo načina slična bilo je pitanje vremena kada će neko napraviti i srpsku verziju i drago mi je da je Ivan to već učinio.

Ivan je iz ugla Internet preduzetnika napisao provokativan tekst ali bojim se da će biti (a koliko vidim po komentarima već jeste) pogrešno shvaćen. Na neki način priča se svela na “nije ni nama lako” vs. “razmislite koliko vi vredite” odnosno na rat izmedju poslodavaca i zaposlenih. Da se razumemo, ima raznih zaposlenih i raznih poslodavaca i teško da se ovde situacija može posmatrati kroz “crno belu” prizmu ali ovde ni jedni ni drugi nisu problem. Problem je država!

Drzava ta koja je nesposobna, koja krade, koja igra nefer igru u kojoj pravila nisu ista za sve i o tome treba pričati.

Da pričamo prvo o pravilima, kao što je i Ivan napomenuo na svaki dinar koji dajete zaposlenom 70% dajete državi. Ukratko ako ste zaposlili čoveka kome svakog meseca dajete platu od 500 eura, državi ćete svakog meseca strpati u džep još 350 eura. Sve u svemu, što je plata zaposlenog veća država će dublje zavuci ruku u džep poslodavca.
Problem je što zaposleni od toga nema apsolutno nikakve koristi, iako ima veću platu (i samim tim njegova firma izdvaja veća sredstva za socijalna davanja), njegov nivo zdravstvene zaštite podjednako je jadan kao i nivo nekoga ko je prijavljen na minimalac uz najmanja moguca “davanja”.

Što se tiče nefer igre, pogledajte samo spisak koji je poreska uprava objavila juče u kojoj pojedine firme/preduzetnici duguju milione na ime poreza. Kao preduzetnik znam da apsolutno nije moguće “preskočiti” i jedan mesec bez uplate poreza jer će vam kao što Ivan reče vrlo brzo stići “čestitka” i vaš račun će biti blokiran. Kako je onda moguće da pojedini mogu dugovati tolike pare bez ikakvih sankcija?!! Odgovor je jasan – svi smo mi ovde jednaki ali su neki izgleda ipak jednakiji od drugih.

Sve u svemu, pravila treba promeniti tako da:

– Socijalna davanja budu fiksna bez obzira na platu
– Ili ako se već socijalna davanja određuju procentualno u odnosu na platu onda i kvalitet usluge treba skalirati u skladu sa procentom koji vaš poslodavac izdvaja za vas. Načina da se to ostvari ima, npr. zaposleni čiji poslodavci uplaćuju puni iznos plate mogu dobiti manje participacije, širi spisak besplatnih lekova, prioritet kod običnih pregleda itd.
– Država mora da relaksira zakone po kojima poslodavac može primati i otpuštati radnike
– Država mora na odgovarajući način da subvencioniše trudnice (tipa isplaćuje poslodavcu punu platu u skladu sa prijavljenom platom na koju je on sam uplaćivao doprinose do tada).

I poslednje ali ne i najmanje bitno, ista pravila igre moraju važiti za sve!

Umesto čestitke

Još jedna godina polako izmiče i u trenucima kad sat lagano otkucava poslednjih 24h u 2011-oj nekako je lep trenutak da se i ja prisetim šta se sve dešavalo ove godine.

U ranijim godinama bilo je lako, jednostavno bih pogledao postove te godine, linkovao one najinteresantnije i to bi bilo to. Ali u godini u kojoj sam do sada napravio 7 (i slovima sedam!) postova morao sam pribeći nekim drugim metodama. Iako me sećanje još uvek solidno služi izbor je pao na e-mail tako da sam potrošio neko vreme listajući svoj “Sent Items” box.

U ovoj 2011 meni lično desilo se puno toga. Konačno sam kupio Civica, pročitao brdo knjiga na Amazon Kindle-u, promenio diviziju, prešao na iOS i proslavio 10 godina braka u Veneciji. Nažalost i pored divnih stvari i ponekog štrecanja oko Jovane ja lično kad pomislim na proteklih 365 dana prvo pomislim na smrt Steve Jobs-a i svog tragično nastradalog drugara Nikolu Denića. :(

Oni koji me poznaju dovoljno dugo znaju da svake godine u ovo vreme konstatujem da ponovo nisam porastao nijedan cm i da još uvek nisam kresnuo Moniku Beluči (o kupovini Ferarrija i da ne govorim). Nažalost cenim da sam ispred te liste kao NY Resolution dodao još jednu stavku koja ima za cilj da sledeći (pred)novogodišnji post pišem kao građanin neke druge zemlje. Cilj takođe težak ali nadam se dostižniji od prethodnih.

HNY!

Zato što smrt neće čekati

Pre nešto više od četiri godine, negde na kraju vesti na tv b92 emitovali su prilog o teškim uslovima kojima su izloženi pacijenti koji se na onkološkom institutu leče od raka. Institut je koliko se sećam u to vreme ostao bez grejanja tako da su pacijenti na terapiji zračenjem uz svu muku koja ih je snašla morali i da se smrzavaju dok primaju tešku terapiju koja će im možda produžiti život. Sama scena meni lično bila je toliko mučna da sam ugasio televizor i pokušao da ne mislim o tome. Nažalost ubrzo nakon toga moja ćerka je obolela od leukemije tako da sam nažalost i sam bio u situaciji da spoznam sve užase hemoterapije i srpskog zdravstvenog sistema.

Juče je b92.net objavio vest o tome kako su u nekoliko zdravstvenih centara u Bgd-u ljudi zbog nestašice citostatika ostali bez terapije. Sama vest je skandalozna, ali je još skandaloznija činjenica da ovu vest niko drugi nije preneo, a u međuvremenu je čak i sam b92.net sklonio vest sa home page-a shvativši da ljude ipak interesuju neke druge stvari. Broj komentara na ovu vest je trenutno 33, a broj komentara na neku budalaštinu o dnevnoj politici je višestruko veći.

Kao neko ko je nažalost upućen u lečenje kancera, znam da svako odlaganje terapije za rezultat ima smanjenje ionako malih šansi da se tumor izleči. Oni kojima su predizborni slogani bili puni priča o tome kako život ne može da čeka ostavili su ove ljude na cedilu. Mi ostali moramo nešto učiniti!

O foursquare-u i drugim twitter demonima

Ljudi koji me prate na twiteru znaju da već neko vreme vodim (nepravedan i ničim izazvan) rat protiv twiteraša koji share-uju svoj foursquare status na TL-u.

Za one koji ne znaju (ako takvi uopšte postoje), foursquare je neka vrsta hibrida mobilne platforme i društvene mreže koja vam omogućava da bilo gde da se nalazite startovanjem foursquare applikacije na svom mobilnom telefonu/tabletu istražite mesta koja su blizu vas (restorani, kafići, …), pročitate savete korisnika ili se sami “čekirate” tako da ostali korisnici mogu videti gde se tačno nalazite. Foursquare nije jedina aplikacija te vrste, ali je daleko najpopularnija delom i zbog sistema bodovanja (svaki ček-in donosi bodove) i specijala koji vam omogućavaju da ostvarite popuste i sl. (nažalost takvi specijali prava su retkost u Srbiji).

E sad, ako ste aktivni na twiteru sigurno ste do sada bili u prilici da (nažalost) mnogo puta vidite postove poput ovih:

kremasica timeline

itd.

Radi se o tome da foursquare omogućava da svoju lokaciju sharujete i na Twiteru i/ili FB-u, što za rezultat ima postavljanje automatizovane poruke na engleskom poput gornje na vaš timeline. U čemu je ovde problem pitate se?

Kao i kod ostalih servisa na Internetu i ovde postoje (ne)pisana pravila ponašanja (tzv. Netiquette). Siguran sam da npr. znate da se pisanje celih postova velikim slovima(caps) smatra nepristojnim ili da se zagrade i dvotačke mogu koristiti za kreiranje poruka o raspolozenju (smajliji) :)

Problem sa ovakvim automatizovanim statusima je što su krajnje iritirajući, naročito kod korisnika koji se 4sq-uju svuda i na svakom mestu i to dele na TL. Mnogi korisnici već koriste twiter klijente koji omogućavaju filtriranje ovakvih sadržaja, ali nažalost taj “feature” još uvek nije standard tako da zvanična twitter.com Web strana ne podržava filtere, a takav feature nemaju ni zvanični twiter klijenti (twitter aplikacije za iPhone, Android, Mac itd.). Sve u svemu, slanje praznih “I’m at {whatever}” #4sq statusa na timeline je na isti način pogrešno kao i pisanje capsom ili pravljenje Web strane koja će raditi samo u jednoj verziji browsera.

Šta onda činiti i kako se ponašati? Jednostavno, osnovno pravilo je da ne sharujete svoje statuse jer apsolutno nema potrebe za time. Foursquare je veoma razvijena platforma i postoje aplikacije za sve platforme (iOS, Android, …) tako da je sasvim izvesno da će vaši prijatelji videti gde se nalazite bez potrebe da iritirate svoje pratioce na twiteru.

No u situacijama kada iz bilo kog razloga morate da sharujete svoj 4sq na twitter/facebook, uradite to barem tako što ćete napisati status na samom foursquare-u kako bi ste izbegli automatizovanu i iritirajuću poruku “I’m at {whatever place}”. Evo primera kako to radi Branko (aka @plagosus) koga slobodno mogu nazvati šampionom deljenja svojih 4sq statusa na timeline-u :)

Da li je moguće čitati misli

U standardnom setu pitanja pred spavanje, onda kada na sve moguće načine pokušava da odgodi trenutak odlaska u krevet, pre neko veče moja ćerka mi je postavila sledeće pitanje:

Da li je moguće čitati misli?

Setih se na trenutak onog filma u kome Mel Gibson iznenada dobija sposobnost čitanja misli žena koje ga okružuju i pomislih kako bi to bilo baš cool, trenutak pre nego sam malu izmarširao na spavanje sa naravno odrečnim odgovorom.

Večeras je Apple predstavio novi iPhone4S, u kome je najverovatnije najinteresantniji feature Siri – ženski glas koji je sposoban da odgovori na mnoga vaša pitanja, odgovori na email, sms, zakaže vam meeting itd. Tokom gledanja keynote-a u kome je čovek iz Apple predstavljao mogućnosti zapala mi je za oko činjenica da Siri sve vaše reči na obradu šalje Apple serverima, što me je podsetilo na pitanje moje ćerke…

Iako ja želim da verujem da to neće zloupotrebiti, Apple će kao na dlanu imati poruke o vašim sastancima, SMS porukama, mailovima i sl. Google samo na osnovu pretrage već odavno ne samo da zna šta tražite već i koliko sekundi vam je potrebno da na servirane rezultate kliknete, koji browser/OS/rezoluciju koristite, a ako koristite i neki od njegovih ostalih servisa poput Gmaila, Google zasigurno zna još mnoooogo toga o vama. Facebook ne samo da zna sve vaše kontake već i stvari koje volite, način na koji komunicirate sa svetom oko sebe, da li ste hater ili cool, da li varate svog partnera makar i listajući profile drugih osoba.

Ukratko da se vratim na pitanje sa početka ovog posta – Da li je moguće čitati misli? Khmm možda ipak jeste, ali vam je potreban kompjuter i ljudi koji će vam beskrajno verovati.

Information Overload

Pre desetak dana desila nam se još jedna akutna kriza sa Jovanom, koja se nadam se polako završava. Ne bih da opisujem stanje svog duha tokom tih dana, ali jasno je da mi nije bilo nidočega, pogotovo ne do aktivnosti na društvenim mrežama (čitaj Twitteru).

Nakon par dana “odmora” jedan DM naterao me je da startujem Tweetie ali čitanje TL-a nikako nije išlo. Na poslu potpuno fokusiran na svoje standardne taskove sa (nakon dužeg vremena) izvanrednom produktivnošću i memorijom. Namerno napominjem “memoriju” (sopstvenu naravno) pošto je stanje u jednom trenutku bilo toliko loše da sam bio primoran da počnem da vodim beleške o tome šta radim u toku dana. Bukvalno sam počeo da zaboravljam šta sam radio prethodnog, a samim tim moji daily reporti bili su poluprazni. Na stranu raznorazna cimanja na IM-u gde sam redovno morao da ponovo čitam history da se prisetim o čemu je uopšte bila reč. Odjednom, svi problemi su nestali!

Danas sam nakon par dana ponovo startovao Twitter (trebalo je odgovoriti na taj DM). Pogled na TL … sve te #krmljao, #onokad, #4sq, #pikila, #kakila … i mislim da znam u čemu je bio problem.

Do pre par dana bez problema bih verovatno mogao reprodukovati šta su @plagosus i @torbica jeli tog dana, ko je zakasnio na posao, koga je iznervirala #farma koju “ne gleda”, ceca, politika, estrada, whatever … moj mozak jednostavno bio je pun gomilom … well za mene beskorisnih informacija. Uz poneku korisnu naravno, ali vredi li platiti toliku cenu?

Kada sam pre par godina (konačno) otvorio Twitter, primarni cilj bilo je filtriranje informacija, filtriranje svog onog šuma koji sam imao na RSS-u, Forumima i Blogovima. Vremenom se ispostavilo da i twitteru trebaju filteri, a nažalost stanje u kojem se moj (a verujem i svačiji TL) sada nalazi iziskuje maltene uspostavljanje white listed keyworda (blokirati sve po defaultu osim… znate o čemu pričam).

Uprkos svemu, Twitter je naravno neprocenljiv izvor informacija i siguran sam da ću ga i dalje koristiti, ali moram u međuvremenu smisliti kako. A priznali to ili ne moraćete i vi :)

Global Economy Revisited

Sećate li se mog posta iz 2006 godine sa grafičkim prikazom skoka dolara nakon ubistva jednog lošeg momka u Iraku?

Onaj ko me prati na Twiteru mogao je nakon ubistva Osame Bin Ladena da vidi moj twit sa predviđanjem naglog skoka dolara pod direktnim uticajem ubistva američkog neprijatelja broj 1.

Desetak dana nakon pomenutog twita pogled na trenutni kurs kaže da se moja predviđanja ostvaruju. Ko je uzeo pare uzeo je :)

osama
(grafik preuzet sa x-rates.com)

Prolećno sređivanje

Kada sam u poslednjem danu 20112010. godine napisao tradicionalne impresije o protekloj godini, nisam ni sanjao da će mi za naredni post trebati celih pet meseci. Manjak slobodnog vremena, nedostatak volje za pisanjem i iznad svega svakodnevnica života sa detetom koje se lečilo od leukemije, puna neizvesnosti i roditeljskih izazova … teško je pisati o tome i neću.

Ove godine sam kao “New Year Resolution” uz one standardno nemoguće ciljeve (porasti još koji cm, sex sa Monikom Beluči i novi Ferari) zadao sebi cilj da vizualno sredim ovaj blog. Blog je na neki način moje lično ja i glupo je bilo angažovati profesionalnog dizajnera da odradi posao za mene. No s druge strane kao programer moje dizajnerske mogućnosti su … well u najmanju ruku skromne. :)

Sve u svemu, naterao sam sebe da malo obnovim znanja o CSS-u (koji nisam koristio bar nekoliko godina) i nešto od toga primenim u redizajnu bloga. Iskoristio sam dizajn postojeće teme (fsimple), izmene na prvi pogled male ali značajno veće ispod haube. Sve u svemu drugačiji layout i font koji bi trebao biti znatno čitljiviji nego što je to bio slučaj sa prethodnom temom.

Konačno napisao koju reč o sebi, sredio linkove ka arhivi, dodao plugin za sharing … i bezbroj sitnica koje nije ni potrebno nabrajati. Još uvek se mnogo toga može napraviti ali mislim da više nemam dovoljno dobar izgovor za apstinenciju. Naposletku, pravo je osveženje napisati nešto bez limita od 140 karaktera :)

2011: Dobrodošli u budućnost

Dok lagano hladimo šampanjac i smišljamo šta ćemo to veliko promeniti u Novoj Godini, neko tako mator kao ja ne može a da se ne seti kako smo nekada, tamo negde 80-tih godina prošlog veka zamišljali godinu sa rednim brojem 2011.

Tih davnih 80-tih godina prošlog veka bio sam siguran da ćemo u 2011 na posao ići letećim automobilima, da će se svetla u kući paliti automatski ili barem glasovnim komandama. Ručak bi trebalo da se spremi u sintentizatoru jednim klikom na opciju iz menija (danas nešto sa mesom moliću), koji bi opet servirao neko od naših vernih sluga – androida. Boljitak na poljima nauke i tehnike doneće nam pregršt slobodnog vremena koje ćemo koristiti za čitanje knjiga, bavljenje sportom … jednom rečju uživanje.

I tako godinu za godinom i dočekasmo i tu 2011. Jedini android je ovaj koji imam je ovaj na mobilnom telefonu, automobili još uvek ne lete, a kako stvari stoje zbog krize energenata uskoro se neće ni kotrljati. Iako naš glas za koji mikrosekund dopre do svih delova zemljine kugle, vremena je sve manje a svoje prijatelje od krvi i mesa zamenili smo šarenim sličicama avatara na raznoraznim društvenim mrežama.

No dobro, nije sve tako crno, ako ništa drugo mimoišli su nas katastrofični scenariji post nuklearnog doba i scena kojima smo se zabavljali u filmovima poput “Pobesnelog Maksa”. :)

Kad već spominjem prošlost i kompjutere (a ja kao programer o njima obožavam pričati), mislim da bi onaj dečak iz 80-tih koji se igrao na Commodore-u bio razočaran današnjim kompjuterima. OK, moj današnji mobilni telefon ima veći Hard Disk od Desktopa od pre 10 godina … nakačen sam na taj Internet gde god poželim … ali kao da jedna stvar tu nedostaje … Revolucija!

Sve ove godine bile su godine skaliranja … jednom rečju evolucije a ne revolucije. Mali računari postali su još manji, umesto Megabajta mere su nam postali Gigabajti (pa i Terabajti), ali nije bilo istinske revolucije. Laptop na kome kucam ovaj tekst faktički je isti onaj na kome sam ga mogao kucati i pre 20 godina. A kao najapsurdniju stvar, u eri kada su desktop (klijent) kompjuteri najmoćniji ikada, smislili smo oblake (Cloud) i zanemarivši snagu naših računara naše programe, slike i muziku smeštamo (ili ćemo smeštati) tamo negde … na serverima daleko odavde … u oblacima.

No ako zanemarimo gvožđuriju (Hardware), revolucije je ipak bilo i ona se zove Internet. Zahvaljujući njemu već deset godina živim (i to dobro) radeći za ljude na drugom kraju zemlje od kojih mnoge nikada nisam ni video. Informacija je na jedan klik daleko, a gomile diskova sa raznim Britanikama i Enkartama zamenila je Wikipedija. Moć satelita i naših malih GPS programčića omogućila nam je da bezbrižno putujemo bilo gde bez mnogo razmišljanja hoćemo li zalutati. A pored svega tu je i Twitter zahvaljujući kome egomanijaci poput mene mogu svoja razmišljanja da podele sa drugima bilo kada i bilo gde.

Budućnost je ipak tu i sada je realnost. Možda malo drugačija od one koju smo zamišljali ali bolju nećemo imati.

Uživajte u njoj i u 2011 godini. Srećno!

Honda Civic

Već sam pisao o njemu, doduše ne toliko o samom automobilu koliko o kompaniji koja ga nažalost prodaje ovde. Oni koji me prate i na twitteru mogli su i da vide moje uzaludne pokušaje da se prijavim za test vožnju na njihovom sajtu (na formi koja ne radi) kao i pljuckanje po Delti zbog ignorisanja moje prijave na formi koja je proradila :)

Od Novembra Delta je konačno spustila cena Civica, ko prati njihova nebulozna saopštenja mogao je pročitati kako će samo u Novembru zbog kursa japanskog Jena Civic kao i još neki modeli biti na popustu. Smehotresno, prvo zato što se Civic pravi u Britaniji, na stranu činjenica da će to važiti samo u Novembru (valjda DeltaAuto ima poverljive informacije o novom padu Jena u Decembru) :)

No da ne trošim više reči na Deltu, nekim čudom su me nakon (ko zna koje po redu prijave na test vožnju) kontaktirali tako da sam konačno bio u prilici i da malo provozam Civica, konkretno model 1.8 PE Sport (Hatchback) sa 140KS, upravo onaj koji i merkam da kupim.

Za one koji to ne znaju, Civic je auto sa veoma bogatom istorijom, prvi model pojavio se još davne 1973. Poslednji (i trenutno aktuelni) model izašao je 2006 godine i predstavljao je totalni zaokret pre svega u smislu futurističkog dizajna – meni lično Civic je više ličio na betmobil nego na auto koji ćete svakodnevno voziti. Naravno kao takav naišao je na podeljene reakcije, neki su ga dizali u zvezde a neki kudili … a jednu od najcrnjih ocena dao mu je Jeremy Clarkson u Top Gear-u!

Što se tiče Civica koji sam ja bio u prilici da vozim, u pitanju je blago restilizovani model iz 2010 1.8 i-VTEC model sa Sport paketom opreme. To praktično znači da od standardne opreme koje bi ste očekivali u jednom u jednom ovakvom automobilu, Civic ima praktično sve čega bih se mogao setiti, dakle automatska klima, air bag, tempomat, senzore za kišu, 17″ alu felne itd… kompletan spisak dostupan je ovde a moram da pohvalim da su čak i senzori za parking deo standardne opreme, mada su oni ruku na srce i neophodni obzirom na ne baš pregledan zadnji deo.

Honda Civic 1.8

Enterijer je tek posebna priča. Nasloni za ruke, gomila dugmića za podizanje-spuštanje prozora (prednjih i zadnjih), podešavanja i sklapanje (sjajna stvar) retrovizora, zaključavanje vrata itd. Potpuno digitalna komandna tabla sa plavičastim svetlom, digitalnim obrtometrom i pokazivačima za benzin i temperaturu. Uz sve ovo naravno i standardni trip kompjuter, sa podacima o potrošnji, prosečnoj brzini itd. Dobra fora je što tokom vožnje uz obrtometar dobijate real time podatke o ekonomičnosti vožnje kao i savete za prebacivanje u sledeći stepen prenosa. Kad smo već kod prenosa, model koji sam vozio ima 6-stepeni manuelni menjač, skuplji modeli dolaze sa automatikom za koji prodavac baš i nije imao reči hvale.
Pozadi ima dovoljno mesta, prtljažnik je veoma prostran a obaranje deljive zadnje klupe je dramatično jednostavnije nego u mom Grande Puntu.

Što se same vožnje tiče, tu sam moram da priznam pomalo razočaran, tačnije očekivao sam malo više od auta koji ima oznaku sport i 140KS. OK, auto svakako vuče bolje od mog Grande Punta koji ima duplo manje konja, ali čak i kad pedalu stisnete do kraja, nema onog uzbuđenja, daleko bilo zakucavanja za sedište koji npr mogu da osetim kada me provoza ortak sa Mazdom MPS (250KS). Što se upravljivosti tiče, ništa epohalno, auto se ponaša očekivano za auto te klase, u vožnji po gradu nisam osetio neke probleme. Neudobnost o kojoj Jeremy priča nisam osetio, čak naprotiv auto mi deluje veoma udobno, no ponavljam, ja se svakodnevno vozim u GP-u koji ima vrlo tvrdo ogibljenje, možda sam na neudobnost i navikao :)

Što se mana Civica tiče, zbog čudnog dizajna zadnjeg dela auta, veliki problem ranije je predstavljalo parkiranje koji su ljudi iz Honde jednostavno rešili redizajnom retrovizora kao i uključivanjem 3 parking senzora za zadnji deo auta. Lično nekako nisam mogao da pobegnem od poređenja sa svojim trenutnim autom (Grande Punto 1.4 Dinamic) pa sam morao da konstatujem da GP ima dvozonsku klimu što Honda ima tek u skupljoj (executive) varijanti, kao i nepostojanje City Moda kod Civica, jako korisna stvar kod parkiranja. Ostalo je sve na strani Civica, gomila opreme, lepši dizajn, bolja završna obrada … i naravno ime koje za razliku od Fiata uliva poverenje.

I konačno … pitanje svih pitanja – Uzeti ili ne?

Moram da priznam da me je nekako prošla ona početna oduševljenost autom. Delta se u dva navrata pobrinula da auto ne kupim prošle godine, tako da (Bogu hvala rekla bi moja žena) sada na kupovinu pokušavam da gledam sa izvesnom dozom razuma, koliko je to moguće kada kupujete auto sa oznakom sport. :)
Bez obzira na popust i na pregršt opreme – najveća mana ovom autu i dalje je cena. 17.5k Eura za auto, na to dodajte novac za registraciju, jedno 700E za kasko, 4×200 e za 17″ zimske gume .. i očas posla ste prešli 20k eura. U situaciji kada već posedujem auto kome je za 4 godine korišćenja cena pala za 8k eura (i koji kao zainat ovih dana radi kao sat), moram da priznam da ovakvu kupovinu smatram nerazumnom, tako da je moja konačna odluka … čekanje. Tim pre što Honda nije imala veliki izbor boja na lageru, navodno novi kontigent stići će tek u februaru, a onda ide sajam pa možda ponovo popust … :)

Za kraj (svega) par fotki na mom flickru http://www.flickr.com/photos/dinke/. Moja draga koja je bila zadužena da napravi neku tokom vožnje bila je previše uzbuđena, a o njenoj vožnji bolje da ne pričam, prodavcu (koji je btw bio izuzetno ljubazan i profi) treba dati orden za hladnokrvnost :)

BlogOpen 2010

Kao što sam i obećao samom sebi, večeras je trenutak za skidanje prašine sa Bloga. Razlog naravno svima koji prate Twitter već poznat – BlogOpen 2010.

Sa setom se sećam prvog (ili kako neko reče nultog) okupljanja Blogera u Pančevu i (kao u školi) prozivanja Blogera. To je bila druga godina PTE (Pre Twitter Ere), vreme u kojem su blogove još uvek pretežno pisali geekovi ili oni koji se tako osećaju.

U međuvremenu propustio sam dva Blogopena, a prošlogodišnji BlogOpen se poput trinaestog praseta prikačio na e-tvrđavu. Ove godine BlogOpen se ponovo vratio kući, gde će nadam se i ostati.

Nema potrebe da previše mlatim kako je bilo, koga interesuje verovatno je već bio tamo ili je pratio livestream i twitosferu. Organizatori (Mooshema, Blogowski i Marko + gomila volontera) su odradili posao za svaku pohvalu.

Što se predavanja tiče na mene najjači utisak ostavila su prvo (DedaBor) i poslednje (Ivan Ćosić aka debeljuca). Inače sam protivnik prevelikog broja predavanja, jednostavno na skupovima poput ovoga uživam u tome da upoznam nove ljude, pričam, družim se. Edukaciju ostavljam za neke druge dane.

Elem, bilo mi je neskriveno zadovoljstvo da upoznam:

@alekspokrajac @bajazetov @gadgeterija @ivancosic @ivanbrezakbrkan @ooppii @TechToni @vladaceric @zsteva @tamburix @Vesic @dedaBor @NovinarskaPatka @RobertBasic i naravno dame Mariju, Jasnu, Danijelu, Jovanu, Dadicu, Miljanu… i mnoge druge, i naravno ponovo vidim @blogowski @mooshema @draganbabic @eniac @varagic @fotomanijak @flylord @fantazmo @itdogadjaji @jasmanac @janavi @kalkulus @NovinarskaPatka @RatkoB @RainDogBor @smarkovic @torbica @Mooshema @Miss_Cybernaut @nikoladenic @MorenoArdohain … (svi vi koje sam zaboravio oprostite mi, samo se javite i dodaću vas) :)

Imam mnogo utisaka, verovatno i previše za jedan post … ali jedan moram da izdvojim … taj osećaj … osećaj da ti nepoznati ljudi priđu, obrate ti se imenom i prezimenom a zatim i predstave i ispričaju svoju priču… #priceless.

Keep on (micro)Blogging and see ya next year!

P.S. E da, moje fotke :)

Facebook | Flickr

Dok se jednom ne smrkne …

Kažu da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno a izgleda i u funky biznisu 21 veka. Nedavno smo to videli na primeru Apple-a koji je u danima izlaska nove verzije Windowsa 7 napravio kontra kampanju a kao vrhunac bila je ključna reč “Windows 7” koja je u google pretrazi izbacivala (sponzorisani) link na apple.com.

Ovih dana smo u prilici da vidimo nešto slično od strane konkurentskih servisa epassporte i payoneer. Naime, Visa je (nadam se samo privremeno) suspendovala saradnju sa epassporte-om tako da su svi brže bolje požurili da otvore nalog na nekom sličnom servisu koji omogućava online plaćanje. Naravno Payoneer je rešio to da iskoristi tako da je keyword “epassporte” ključna reč njihove online promocije na google-u.

iPhone (3GS) uskoro i u Srbiji?

Pre nego krenete sa pitanjima “ko, gde, šta, kada” … moraću da vas razočaram sa odgovorom da su za sada još uvek u pitanju (samo) glasine. Pa ipak, nekako baš danas sam iz više različitih krugova čuo istu vest, odnosno da iPhone 3GS uskoro, tačnije u Septembru dolazi u Telenor. Googlanje tu mnogo ne pomaže, jedini koristan post koji donekle ima smisla sa ovom pričom jeste ovaj.

Danas sam nakon objavljivanja ove glasine na twitteru dobio odrečan odgovor, ali smo Luka i ja nakon razmenjenih par DM-ova došli do interesantnog zaključka o tome ko možda stoji iza ovih glasina.

T-Mobile!
http://www.t-com.rs

Da li se to zapravo iza cele ove priče valja ulazak četvrtog operatera u Srbiju, koji će (Amen to that) u Srbiju vrlo brzo dovesti i iPhone?

Next Page »