Još jedna godina za nama

Ponovo je prošlo više od mesec dana od mog prethodnog posta. Još malo pa bih trebao sam sebe da izbacim sa Blogotka zbog neaktivnosti :) U međuvremenu mnogo toga se izdešavalo vredno pisanja, ali jednostavno zbog svih svojih obaveza nisam stigao da prokomentarišem dešavanja u IT-u, blogosferi i sl. Znam da svi sada sumiraju utiske cele ove godine, ali ja ne mogu da odolim a da ne saberem neke utiske o kojima jednostavno zbog manjka vremena nisam mogao da pišem u poslednje vreme.

Moj projekat Blogodak nekako baš ovih dana puni prvi rođendan. Objavljen prvobitno kao prerelease, u međuvremenu je doteran do one granice da se ne osećam loše kada ga koristim. “Programmers should eat theirs dog food”, reče jednom neko, i bio je potpuno u pravu. Iako je razvoj nekoliko novih feature-a zbog objektivnih (privatnih) razloga trenutno stopiran, sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da je Blogowski stavio Blogodak na svoju Créme listu domaćih projekata u 2007 godini, a video sam i još neke liste gde se Blogodak pojavio. Baš zato što Blogodak nije zamišljen kao komercijalan projekat, priznanja kolega neverovatno mi znače. OK, i kritike su uvek dobrodošle, ali malo tapšanja po ramenu ponekad dobro dođe ;)

“I Blogeri su ljudi”, ako se ne varam to je bio naslov na Tatjaninom Blogu nakon prvog Blogopena. Nakon što su Blogeri još jednom izašli iz Internet undergrounda posle drugog Blogopena, zahvaljujući Tatjani došli smo do nove akcije koja je ponovo prodrmala blogosferu, toliko da su i neke televizije poput b92 (nažalost veoma loše) pokrile celu priču. Sudeći po nervozi prozvanih političara u Novom Sadu (a bogami i onih u Beogradu), uticaj Bloga u Srbiji definitivno je porastao!

Zahvaljujući crnogorcima dobili smo državu (hoće li neko molim vas da pokrene i inicijativu da se podigne spomenik Milu Đukanoviću), a zahvaljujući Slobi i još nekim ljudima i .rs domen. Dobro, nismo još uvek, ali samo što nije, po celoj priči trebalo bi da cela stvar proradi krajem januara 2008. Sreću da ćemo konačno kao i sav normalan svet moći da registrujemo domene donekle je pomutila činjenica da isti košta značajno više nego neki drugi cctld domeni. Štaviše, nisam proveravao sve cctld extenzije, ali 30-tak eura koliko morate da izdvojite za .rs domen je najviša cena u evropi. Na primer .gr košta $15USD, .pl $18USD, .ro dobijate lifetime za 60-tak dolara itd. Sve u svemu, pomalo razočaravajuće, siguran sam da veliki broj .co.yu domena nakon prestanka rada .yu domena neće dobiti svoj .rs ekvivalent.

I konačno da se pohvalim da sam se nedavno ponovio, tj. kupio sam novi dekstop. Iako je moj stari Athlon XP 1600+ sa savršenom Asus pločom radio sasvim prihvatljivo, jednostavno sam rešio da malo uložim pare u stvar od koje živim, tako da je kupovina nove makine bila ‘a must’. Izbor konfiguracije bio je donekle težak, obzirom da su i jeftinija (i po perfomansama sporija) AMD konfiguracija, kao i Intelova Core2Duo based konfiguracija bile 300% više od onoga što mi treba. Na kraju sam se opredelio za nešto skuplji Intel, a presudio je jedan ICQ log gde sam otkrio da sam prethodni desktop kupio sada već davne 2002 godine! Ok, menjao sam bukvalno sve osim procesora i ploče, ali 5 godina u IT-u je jednostavno mnogo. Neka ovaj novi Core2Duo koji radi 300% brže nego što mi treba potraje toliko, i ja ću biti srećan. Doduše, razmišljao sam da problem sa “viškom brzine” rešim kupovinom Windows Viste, koja je upravo ovih dana po anketi PC Worlda proglašena za razočarenje godine. Žalosno je samo to da alternativa ne postoji i da ćemo svi za koju godinu svoje Blogove, dokumente, whatever kuckati na Visti.

Toliko od mene za ovu godinu. Svečano obećavam da ću sledeće godine više pisati o programiranju, da ću konačno redizajnirati Blog i da ću konačno porasti još koji centimetar ;)

Srećna vam Nova :)

Novembar u Beogradu

Još malo pa mesec dana od kako sam se zbog neočekivanih životnih okolnosti preselio u Beograd. Otprilike je isto toliko i prošlo od mog prethodnog posta. Ni sada mi iskreno nije preterano do pisanja, ali osećam potrebu zbog svih ljudi koji su se javili da malo napišem šta se dešava i tako to.

Danas je praktično mesec dana od kako je Jovana počela da prima hemoterapiju. U međuvremenu od posledica iste počela je da joj jako opada kosa, tako da smo još jednom morali da se šišamo, ovaj put na “keca”. Takođe svi krvni elementi su joj pali, tako da je sada u teškoj anemiji i u velikoj opasnosti od infekcija pa je osim kada idemo u bolnicu držimo u praktično sterilnim uslovima. Ne znam da li zbog anemije ili same hemoterapije, ona veći deo dana provodi spavajući i primetno je razdražljiva pri pomenu bilo čega što uključuje ustajanje iz kreveta. Uz to ima tahikardiju – ubrzan puls koji nekada ide i do 170 otkucaja u minutu. Trudimo se da joj koliko toliko dignemo raspoloženje, ali to nažalost ide jako teško.

Inače, lečenje leukemije se sprovodi u nekoliko faza, celo lečenje kod dece traje 2 godine, s tim da intezivna terapija traje nekih 6 meseci. Mi smo sada na kraju faze “indukcije”, a kako je ona prošla saznaćemo sutradan kada joj se radi još jedna punkcija koštane srži. Posle toga (ako je sve ok valjda) nastavlja se hemoterapija sa drugim lekovima itd. Iako su mi doktori na početku savetovali da se manem Interneta i izučavanja bolesti, ja ih nisam baš poslušao, tako da sam se nažalost načitao svega i svačega, dobrog i lošeg.

U prethodnom postu pominjao sam mogućnost otvaranja posebnog Bloga gde bi pisao o Jovaninom lečenju. Iako znam da bi moja iskustva bila od neprocenljivog značaja za ostale roditelje čiju decu može zadesiti slična sudbina, rešio sam da ipak ne pišem o tome. Najiskrenije, previše je mučno, a uz to nikada ne znam kako će Jovana jednog dana reagovati pri saznanju da je njen tata opisivao njene muke na tamo nekom Blogu.

Što se života u Beogradu tiče, nemam puno toga da napišem, jer mi se život uglavnom svodi na odlaske u bolnicu, a u danima kada to ne radimo prepodne nekako jako brzo prođe, a uveče moram uz svu muku da sednem za kompjuter i da radim. Neko nažalost mora platiti troškove života u BGD-u, a moji klijenti baš ovih dana imaju jako lepu inspiraciju za smaranje moje malenkosti. Sve u svemu, Beograd teško da sam i video, ako ne računam saobraćajne gužve i smaranje sa parkiranjem. Srećom po mene moj prijatelj Kuki (koji mi je i inače beskrajno pomogao u prvim danima u BGD-u) mi je pozajmio GPS koji sam instalirao u auto, tako da bez mnogo cimanja sa igomyway stižem svuda bez greške.

Toliko za ovo javljanje. U prethodnom postu bilo je 50 komentara, još jednom hvala svima na podršci u ovim teškim danima.

Život je pun iznenađenja

Ne, ova tema nema nikakve veze sa reklamnim sloganom Delta Banke, već nažalost sa jednom drugom pričom. Za razliku od reklama u starnom životu iznenađenja mogu biti surovo neprijatna.

Moja ćerka Jovana, koja je tek nedavno napunila 6 godina je obolela od leukemije. Jednostavno, nakon kraće bolesti koja nije izgledala nimalo drugačije od ostalih dečjih bolesti, kašljucanje, blaga temperatura, jedna jednostavna analiza krvi, za čije rezultate sam mislio da nemaju blage veze sa životom sruši ti ceo život. Prošlo je tri dana, još uvek se nadam da je ovo sve samo neki ružan san, ali nikako da se probudim. Nažalost, ne dešava se samo drugima :(

Jovana je sada u Beogradu, u Tiršovoj, naravno i ja uglavnom sa njom, u međuvremenu malo smaram prijatelje, malo rođake, dok ne nađem neki pristojan stan ovde u BGD-u. Još uvek nisam siguran šta će se desiti sa ovim Blogom, ali to je sada najmanje važno u celoj priči. Donedavno sam se pitao kako neko može da piše o svom detetu na Blogu, i sa zadovoljstvom skinuo slične blogove sa svoje liste na Blogotku. Sada razmišljam da i ja otvorim isti, gde ću pisati o našoj borbi protiv ovog zla. Kapiram da još uvek nisam ni svestan kakva me sve iskušenja čekaju, ali neću se predati.

David Srušio Golijata

Ne dešava se svaki dan da teniser koji nije čak ni među nosiocima osvoji turnir, pobedivši pritom 3 najbolja igrača na svetu. E upravo to se desilo danas, a način na koji je David Nalbandijan počistio svoje protivnike, a između ostalog i našeg Noleta, bio je dovoljan razlog da mu posvetim ovaj post :)

Iako je u četvrtfinalu Nalbandian bukvalno počistio velikog Rafu (6:1, 6:2), zatim u polufinalu dobio i našeg ljubimca Noleta, igrače #2 i #3 na svetu, uoči današnjeg finala niko mu nije davao previše šansi protiv Federera. Štaviše, kvota na kladionicama na Nalbandijana bila je 7, dok je na Federera bila mizernih 1.2. Sa nestrpljenjem sam čekao meč, i jedva odoleo da ne bacim neki euro na Nalbandijana.

Meč je počeo tipično za Federera, Federer je prosto mleo Davida, toliko da se komentator u jednom trenutku nakon što je Federer dobio prvi set sa 6:1 uplašio da će ovo biti najkraće finale ikada. Nalbandijan je bio nervozan, dosta je grešio, ni senka onog igrača koji je preslišao #2 i #3 u prethodnim danima. Čak je i sreća okrenula leđa Nalbandijanu. Ko zna koliko puta je loptica nakon što udari vrh mreže prešla na njegovu stranu, a nakon jedne sumnjive lopte i čelendža Nalbandijana, čak je tehnologija zatajila – čelendž sistem je zatajio i sudije su dosudile poen Federeru. No onda se desilo nezamislivo!

Prvo brejk na početku trećeg seta, zatim mali prekid meča zbog još jednog problema organizatora (o problemima sa skupljačicama loptica već sam pisao), a onda je u naredna dva seta David prosto samleo Federera koji je ruku na srce, poput Noleta takođe dosta grešio ali delom i zbog strašnog pritiska Davida. Nalbandijan je jednostavno ceo turnir odigrao fantastično, njegovi napadi iz bekenda posebno tokom reterna bili su fascinantni.

Na kraju se desilo gotovo nezamislivo – veliki Federer je poražen, a Nalbandijan je ostvario redak podvig pobedivši tri najbolja igrača sveta u 3 dana! Pre toga to je jedino pošlo za rukom našem Noletu (Montreal ove godine) i Bekeru još 1994 godine.

mainimage.jpg

Na kraju, još jednom se videlo koliko Federer zaista mrzi da gubi, a Nalbandijan je nakon senzacionalne pobede, pehara Mastersa i masnog čeka (340.000 €) dobio i priliku da uživa u fotografisanju sa privlačnim manekenkama koje su na ovom turniru imale kontroverznu ulogu skupljačica loptica. :)

Nalbandian Enjoy his victory

Pa ti posle igraj tenis

Ovih dana sam prateći ATP Masters u Madridu zapazio u najmanju ruku “čudne” skupljače loptica. Za razliku od većine drugih teniskih turnira koje sam imao prilike da gledam, ovde su svi “skupljači” zapravo devojčice, ali ove “devojčice” su mi izgledale nekako … khmm čudno. Očigledno starije od uobičajenih, u odeći koja vidno naglašava sve njihove khmm atribute :) Uz sve to, delovale su užasno nespretno na terenu.

devojcice

Danas sam listajući Blogodak došao do rešenja misterije, a sve zahvaljujući ovom sjajnom postu. Dakle, u pitanju su manekenke, specijalno (i nedovoljno) obučene za ovu priliku. Nekima, poput našeg Noleta je to očigledno prijalo, a nekima poput Nadala koga je sinoć Nalbandijan bukvalno počistio sa terena (6:1, 6:2) očigledno nije. :)

Za kraj evo i jedne komične situacije, naravno ponovo u glavnoj ulozi širom sveta poznati “Joker” :)

Next Page »